Анали Правног факултета у Београду

199

ОДНОС ДРУШТВЕНЕ ОПАСНОСТИ И ПРОТИВПРАВНОСТИ

ређена кривична санкција док непрописане норме своју правну санкцију прво и једино добијају кроз кривични закон. При том треба нагласити да не постоје различите противправности, грађанскоправна, административноправна, нтд. већ постоји једна једнородна противправност. Но, непотребно je овај закључак градити на бази неке апстрактне норме, која je лишена свог конкретног садржаја, као што то чини Белинг, јер противправност je противност праву, протхшност нормама правног поретка при чему je за њено постојање без значаја о којој грани права je реч. Ако кажемо, нпр., да je једна појава противна физичким законима, онда ништа не мења у суштини ствари чињенида да ли je посреди противност закону слободног падања, закону акције и реакције, или неком другом закону физике. Једноставно, појава je противна закону физике. Иста je ситуација и у праву. 4. Следећа излагала ћемо посветити појму противправности у материјалном смислу. Одредити појам противправности у материјалном смислу, значи одговорити на питање зашто се једно дело сматра противправним, одредити шта je то у суштини што једно дело чини противправним. Раније je наглашено да je Majep дао матернјалну дефиницију противправности. Материјалност његове дефиниције je у томе, што су културне норме, по њему, такве норме којима се нетто заповеда или забрањује ради заштите друштвених интереса ( 17 ). На тај начин, по нашем мипхљењу, Majep покушава да, одреВујући социјални садржај и сврху ових норми, одреди реалан значај њиховог кршења —• дакле матери јалну суштину противправности. Међутим, Maj еру се оспорава да je дао чисту матер ијалну дефиницију противправности. Хајниц ( 18 ). наводи следеће приговоре Мајеровој реалној (материјалној) дефиницији противправности. По Мајеру каже он противправност je оно понашање, које противречи од државе признатим културним нормама. Међутим, које културне норме су признате од стране државе, или како такво понашање изменено мора бити (у чему je његова извитопереност, девијантност прим. Д. А.) о томе Мајерова дефиниција не говори ништа. Чисто позиване на културну условљеност права не може ослободити дефиницију неног формалног карактера. Jep треба имати у виду да Majep не означава као материјално противправно напросто једно „култури противно” понашане, него једно такво понашане које je противно од државе признатим културним нормама. Другим речима, Хајниц замера Мајеру да није објаснио зашто je држава ггризнала одређене културне норме, и због чега се једно понашане, као кршене одређене културне норме, сматра противправним. Реална одн. материјална дефиниција противправности, по Хајницу, мора се тражити кроз сагледаване државне воле. Мора бити, найме, откривен онај карактер радне, због кога законодавац ну забрањује, a тај карактер се састоји у неној шкодливости за државу. Хајниц, међутим, сматра да овде ипак не може бити реч о правној реалној дефиницији противправности, већ да je посреди појам противправности у социолошком смислу. Y погледу могућности давања правне реалне дефиниције противправности он je скептик, а за социо-

(17) Т. Живановић, op. cit., стр. 201.

(is) Heinitz: Das Problem der materiellen Rechts Widrigkeit, Breslau, 1926, exp. 109.