Анали Правног факултета у Београду

204

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

вила понашања не морају увек бити одређена кроз писани садржај правые норме, већ садржај норме може произилазити из опште тенденције кретања и развитка одређеног друштва, те на тај начин одредити које je понашање правно и социјално адекватно, a које то није. Има мишљења да у случајевима када дужно понашање није изричито предвиђено оно треба да се утврђује по критеријуму тзв. „објективне брижљивости”. Објективна брижљивост би, по Велцелу ( 25 ), била брижљивост у понашању која се може очекивати од савесног и увиЁавног човека. Према томе, дужност тј. праву сходно понашање би било оно понашање које би у датој ситуацији остварио савестан и увиђаван човек. Одступање од тог понашања било би противдужносно одн. противправно понашање. Ово Велцелово схватање противправности у извесном смислу задире у проблем виности или, бол>е рећи, извесне елементе виности преноси у домен противправности С 27 ). Оцена дужине брижљивости у понашању човека редовно се узима као основ за одену виности тј. нехата. По Велделу се овде, међутим, ради о тзв. објективној брижљивости која je независна од тзв. субјективне брижљивости, која улази у појам виности. Ко вређа објективну брижљивост, понаша ce социјално неадекватно, те поступа противправно. Дакле, учинилац поступа противправно онда када његово понашање ни je у сагласности са објективном брижљивошћу, без обзира на то да ли je он био у стању да зна за ово или није. Ту je реч о једној објективној категорији која уопште не утиче на субјективну страну дела на кривицу учиниоца. Питање да ли се учинилац могао понашати и да ли je требало да се понаша по захтеву објективне брижљивости, јесте питање да ли je он крив или не a питање да ли се он понаша по захтеву објективне брижљивости, јесте питање објективне социјалне оцене дела и не спада у домен виности, веђ у домен противправности. Са оваквим схватањем Велцела упогледу прецизирања противправности дела, можемосесложити. Да ли се једно понашање поклапа са дужним понашањем одн. са понашањем савесног и увиђавног човека то je питање објективног упоређивања тог понашања са мод ело м понашања који се у социјалном caoбраћају меВу л>удима захтева. To je, несумњиво, једна објективна процена. Друго je штгање да ли je неко према својим личним својствима био у стању да се понаша онако како то дужност захтева, и то je питање ко je треба

(26) Dr H. Welzel; Das Deutsche Strafrecht, 6. Aufl., Берлин, 1954, стр. 138.

(27) Y Науцн крнвнчног права прилично je спорно пнтан>е разграничена противпрачностп од виности. Y том погледу, нпр. Бауман (J. Baimiann: Strafrecht, Allg. Teil, 3. Aufl., Verlag Ernst und Werner Gieseking, Bielefeld, 1964, стр. 228); каже: Све до почетна XIX века у науци није чињена оштра разлика између противправности и виности. Данашња кривичноправна догматика je, напротив, потпуно сагласна да ово раз.шковање треба чинити. Спорно je, међутим, како ово разликовање треба спровести. Белинг je противправност и виност разграннчавао на тај начин што je узео да све објективно треба да спада у облает противправности, а све субјективно у облает виности. Y радовима Мецгера, Хеглерса, Наглера и др. долази се, међутим, до сазнаља да ова гранична лини ja није тачна и да има таквих субјективних елемената неправа који хптак спадају у облает противправности. Y погледу уношења субјективних елемената у противправност најдаље je отишло фииално учеlье о радњи, при чему оно ипак по мишљењу Баумана стаје на пола нута. По нашем мншл>ењу, учење о финалној радњн ни у ком случају не треба одбацити, јер оно и поред тешкоћа на које наилази, ипак отвара врата решењу многих до сада нерешивих проблема у кривичном праву. Сам Бауман, полазећи са гледишта нормативног схватања виности, истине да се суд о противправности као објективан суд може означити као један објективноунперсонални суд, уколико je то један објективно-унперсона\ни суд о објективном и субјекшвном догађају; док je суд о виности, додуше, исто тако објектнван унперсонални суд, али суд о односу између правног субјекта и овог догађаја.