Анали Правног факултета у Београду

je регулисање животних односа, она je оправдана само докле одговара томе цшьу. Чим то не буде био случај она ће, заједно са својим производим: закоником одн. законицима, имати да буде одстрањена одн. замењена. Кодификацнја je, дакле, потпуно одн. најпотпуније могуће правно регулисање свих правних односа у једној одређеној области. Као таква, тј. као једно средство законодавне одн. правне технике, она je оправдана, као што je то случај и са свим другим облицима и средствима правне технике, а нарочито са законом, само ако заиста и одговара томе циљу. Отуда, да би се могао донети суд о потреби и оправданости кодификације, неопходно je да се најпре размотри систем животних друштвених односа, а нарочито закони који у једном одређеном времену владају тим односима, закони који, по мишљењу извесног броја аутора, па чак и законодавца, нису сагласни са идејом кодифнкације, тј. који je чак искључују. Тек iioшто се утврде ти закони друштвеног уређења и система, моћи ће се дати одговор на питање потребе и оправданости кодификације и, у случају позитивног одговора, одредити њен обим. Трансформација je једини општи закон свих природних и друштвених наука ( 4 ), што ће рећи да су и друштвени односи у стадном стагьу еволуције, трансформације, промене. Отуда, ако се перспективно погледа на развитак односа у друштву, види се једно стално претапање одн. замењивање једног стања другим, што се временом вршило са већом или магьом правилношћу и законитошћу, а што je каткада било праћено јачим или слабијим потресима. То je оно што се обично назива друштвеном динамиком. С друге стране, те су промене каткада толико споре да су оне у једном одређеном периоду времена, за једну генерацију скоро неприметне. Стање које je постојало у извесном времену остаје, посматрано са једног тако уског становишта. непромењено, или бар изгледа или чак хоће да ce учини непромењеним. Отуда се каткада говори о друштвеној статици. Међутим, поставлю се питање да ли она заиста постоји. Да ли постоје два, макар и најкраћа периода времена у којима би друштвени чиниоци, па према томе и односи остали исти? Без сумње да ће одговор, уколико се даје са општег становишта историје, бнти негативан. Y том бескрајном низу чињеница, у тој бескрајној тежњи за бољим, статика je искључена: динамика остаје једини општи закон у друштвеним односима. Али, и ако je то истина, човек je врло често у немогућности да се подите на то становиште историје, већ остаје на стаповишту чији су видиди много магьи, те се отуда, као произвол саме статичке природе човека, намеће и закон друштвене статике. А како друштвене науке морају да рачунају са човеком као таквим, оне каткада морају и да своја гледишта прилагоде његовој природи одн. његовим гледиштима. Услед тога, постављајући као основни закон закон друштвене динамике, који ће имати у случају сукоба да буде одлучујући, друштвене науке покушавају да задовоље, уколико je то могуће и уколико то није у очитој супротности са законом друштвене динамике, и статичка схватања човека одн. генерација, а то све у намери да што бол>е одговоре своме циљу: правилном регулисању односа у друштву, свака у

( 4 ) В. Б. Т. Благојевић: Уговори по пристанку-формуларни уговори, Београд, 1934, стр. 11.

281

НЕКА ОПШТА ПНТАЊА ДОСАДАШЊИХ КОДИФИКАДИЈА ГРАБАНСКОГ ПРАВА