Анали Правног факултета у Београду

157

ПРИЛОЗИ

министра у чијем се делокругу налази ствар. Исти органи могли би оглашавати и привахне непокретне ствари за историјске споменике, a оглашавање покретних ствари за такве споменике „можда би требало да се врши законом’’. Овакав став писца несумњиво je био нужан пре четрдесет година, у условима тада још увек у приличној мери неограннченог права својине на ствари и централизоване државне организације. Али, истовремено, то je и израз схватања о високој вредности историјских споменика и пбтреби да за њихову заштиту буду надлежни и одговорни највиши органи државе. С друге стране, писац није запоставио положа] сопственика споменика, с обзиром да би, по њему, по закону требало да сопственик има право на накнаду за евентуалну штету коју би претрпео услед проглашења одреЬене ствари за историјски споменик против његове воље. Веома je значајан и став др Михаила Константиновића да би пре доношења ма какве одлуке, а нарочито о оглашењу неке ствари за исторнјски споменик, министар просвете био дужан да саслуша мишљење одговарајуће стручне комисије. То би, по писцу, била дентрална стручна комисија за очување историјских споменика, коју би организовало Министарство просвете као свој стални орган, а у њеном саставу би били и исгоричари, археологи, ликовни уметници и др. Осим ове, централне, постојале би н стручне комисије за пој едина подручја у земљи, ко je би стално надгледале споменике на свом подручју и подносиле предлоге за оглашење ствари за историјске споменике. Законом би се, даље, предвидело да се о потреби оглашавања извесне ствари за историјски споменик која je као таква утврђена у Министарству просвете одмах извештава сопственик и тражи његов пристаиак за то. С тим у вези карактеристично je да би, по писцу, у интересу заштите историјских споменика, дејства оглашавања требало да настају од тренутка обавештавања сопственика, што значи пре оглашена ствари за историјски споменик. Али ако оглашење не би било извршено у одреЬеноА! раку, на пример за годину дана, дејства би тада аутоматски престала. Не мање je значајно ради контроле и јавности рада, и пишчево указивање на нужност састављања спискова историјских споменика у тадашньим административно-територијалним јединицама (срезови, бановине) и једног централног у Министарству просвете, с тим што би се ови спискови публиковали и редовно допуњавзли стварима које се накладно огласе за историјске споменике. Тако схваћена организација у области заштите историских споменика умногоме je одговарајућа и данас, а посебно кад се има у виду и пишчево мишљење да треба стварити фонд за историјске и преисторијске споменике, ради прикуплена средстава за одржавање и прибавление спомеиика, што би, вероватно, такође спадало у законску матерщу. *Схватање др Михаила Константиновића о заштити историјских споменика несумниво представле једно од најмодернијих правних схватагьа односно теорија о овој заштити између два светска рата, па и касније.