Анали Правног факултета у Београду

158

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Ово и због тога што je гшсац, као што и сам каже у свом чланку Заштита ucropucKiix спомгника, полазио и од одговарајућег страног законодавства и искуства других земаља, а нарочито Француске. Тако и у његовом схватагьу о заштити историјских спомегогка има не само успепше модификације лостигнутог него и ставова и мишљења који значе корак напред у односу на постојеће статье. Ч сваком случају, ово схватање je од значаја за теорију граБанског односно стварног и облигационог права, пошто се заштита историјских спометшка углавном своди на ограничење права својине и обавезивање сопственика споменика, без обзира на то ко je сопственик (појединац, самоуправна ј единица, јавна установа или држава). Но оно je исто тако значајно и за теорију управног и кривичног права, иако су у меоувремену, тј . за последгьих четрдесет година, наступиле знатне промене у вези са државном организацијом, посебно организацијом државне управе, положајем јавне службе и правима граВана, као и односом према кривичним делима и кривичним санкдијама. Схватање др Михаила Константиновића о заштити историјских спомеиика има, већ пуних двадесетпет годтша, највећу потврду своје вредности у правном систему нове, демократске и соцпјалистичке Југославије. Оно je, найме, умногоме дошло до изражаја још у првом јутословенском закону о заштити споменика културе (Закон о заштити споменика културе и природњачких реткости) од 1945, а загим у Општем закону о заштити споменика културе и природтьачких реткости од 1946, Општем закону о заштити споменика културе од 1959, Основном закону о заштити споменика културе од 1965. године и одговарајућим републичким законима о заштити споменика културе, као и у законима о архивској грађи, о музејима, о Сиблиотекама, пој единим одредбама Закона о рударству, о ваВењу потонулих ствари и др. Слично се може констатовати и у погледу одредаба Устава од 1963. године које се односе на споменике културе и њихову заштиту. МеВутим, и поред тога, схватање др Михаила Константиновића о заштити историјских споменика још увек je подстицајно и за рад на усавршавању нашег позитивног законодавства у области заштите споменика културе, а нарочито у вези са питаньем занемаривања историјских споменика од стране сопственика, могуйности да историјски споменик буде предмет службености, стицања непокретних историјских споменика путем застарелости, обавештавања јавности о оглашегьу извесне непокретностн за псторијски споменик, експропријацнје покретних историјских споменика, публикована спискова о историјским споменицима и др. На ј зад, сагласно схватању истог писца о заштити исторнјских споменика, и надалзе би требало да постоји нарочити режим за својину споменика културе, и то не само споменика културе у граВанској него и споменика културе у друштвеној својиии, па и у случају да ова материја буде кодификована у оквиру једтственог грађанског (цивилног) односно имовинског кодекса, чија je припрема у току.

Владимир Бргуљан