Анали Правног факултета у Београду

173

ПРИЛОЗИ

Критикујући индивидуалистичка схватања у праву, он указује на једностраност овог правда, али, узимајући и сам као једину и искључиву полазну тачку социјално право, у довољној мери не уочава нужну и нераскидиву повезаност између индивиду алног и содијалног, објективног и субјективног, измеБу личних елемената воље и интереса с једне стране, функционалног и нужног с друге, те развија једну нову врсту једностраности, а „фетишизам" индивидуалног овде ce замењује „фетишизмом" социјалног. Y својим радовима он ce y великој мери задржава на одреВивању појма целине, a његов поглед овде има ту предност (није оригиналан јер ce ослаььа на нека новија схватања тога периода) што указује да целина привидно монолитна и проста има своју унутрашњу сложеност и да та сложеност не настаје у простом збирном односу делова и елемената који се механички спајају и разлажу. Иако наглашава унутрахшьу динамику и дијалектички процес у друштвеним целинама, ипак му се може замерши што настоји да изгради један идеалан и узоран облик друштвене целине, а овакви априорни облици где je све унапред предвиВено и одреВено, у односу на разноликост друштвене стварности, остају мртве и упрошћене схеме (ипак иако су у питању идеални облици који остају само тежња, треба узети у обзир да свако време и свака средина доноси собом нове идеале). Изгледа нам да се знача] Гурвичевог погледа на социјално право не налази у његовим теоретским и филозофским основама, ко je су везане за одреВени временски период и оквире граВанске теорије права, већ да лежи у његовом конкретном и друштвено-политичком значењу, где престајс бити само схватање права и постаје једаи одреВени поглед на друштво и развој друштва. Ж. Гурвич се у својим каснијим радовима критички осврће на филозофске и идејне основе ко je су га инспирисале у том периоду, и у потпуности напуштајући интуншюнистички правац и идеал-реализам, он у свои посматрању друштва за основу узима само оно што je научно доказано и утврВено. Међутим, своје схватање о социјалком праву као друштвеном самоуправљању и самоуправној демократији разраВује касније, обогаћује га новим искуствима и оно оста je једно од његових животних мисли, улазеВи трајно у његово научно дело. Значај тьеговог погледа на социјално право као схватања о друштву и развоју друштва лежи у томе што он за разлику од већине граВанских теоретичара, који проблем демократије своде на питања страначке борбе за либерализацију друштвено-политичких односа (енглески мислиоци) аш на јачање парламентарног система (француске теорије), указује да суштина демократије лежи у преношењу функције управљања са државе на друштво, различите друштвене групације и чиниоце. Иако његов поглед на државу и њен суверенитет није свуда довољно одреБеи, ипак треба рећи да je он не само пре многих граВанских већ и социјалистичких мислилаца и теоретичара указао на то да суштина демократов и социализма не лежи у јачању демократске и социјалистичхсе државе, већ супротно томе, у њиховом слабљсњу. Наглашавајући да предуслов сваке демократије представља укидање приватне капиталистичке