Анали Правног факултета у Београду

193

ПРИКАЗЫ

који признаје друштвеној материјалној основи. Тако његово објашњење криминалитета звучи сасвим савремено, засновано на најновијим резултатима социологи] е. Четврто, писац je показао лепу способност самосталног теоријског шшЈљења, смисао за уочаваље проблема и за њихово разумно решавање, критичност и суитилност. Он избегава крајности, своја мишљења увек обилно и поуздаио образлаже, никад не прибегава упрошћавању туђег мишљења како би га лакше критиковао, a још мање извитоперавању или фронталном идеолошком одбацивању. Поред ових и низа других добрих особина, ово дело има и неке недостатке, иако су они незнатни у пореВењу с његовим добрим странама. С формалне стране гледано, ту и тамо би ce могао наћи бољи израз, понека формулација би се могла прецизирати, a особито сажети. Има понављања, а цело извођење главног доказа о узроцима криминалитета пати од извесне обширности, што умањује његов ефекат. Ао поназљања долази и отуда што се при излатању развоја криминолошких теорија на почетку нужно обрађују иста питања која и касније, у главном делу књиге. Можда би зато излагање теорије мада иначе веома добро и успело требало скратити. Што се тиче садржинских недостатака, скоро да их и нема, бар с гледишта отите социологије, с којег се овај приказ и пише. Проф. Милутиновић уме да своја гледишта подробно и убедљиво изнесе и образложи, те je тешко с њима се у основи не сложити. Стога се пре може рећн да нас његово дело, као и свако значајно дело, побуђује на даље размишљање и истраживање да ли су могућа нова решења о питањима о ко ј има он даје своја решења, него што нас нагони да његова решења одбацујемо. Y том смислу ћемо овде поменути нека питања о којима смо размишљали поводом његове књиге. Прво je питање дефиниције криминалитета. Наш je утисак да се у овом правду могло даље отићи и да писац није искористио сву грађу о томе коју његово дело већ садржи. Наиме, верујемо да се однос измеВу правке и социолошке дефиниције, који je у ствари однос измеВу формалне и материјалне дефиниције криминалитета, може потпуније социолошки објаснити истраживањем појма друштвене опасности и покушајем раздвајања релативно сталних, универзалних њених елеменага, који постоје у свим друштвима па и примитивним, бескласним, и променљивнх елемената, везаних за пој едина друштва. Чини нам се да се у решавању овог проблема писац сувише ослањао на појам друштвеяог напретка, сматрајуВи га релативно објективним мерилом за разликовање криминалитета са социолошког гледишта од оног с правног гледишта који се не може признати за стварни криминалитет. Аруго, иако се у основи слажемо с пишчевим оптимистичким гледиштем о будућем ишчезавању криминалитета, иако сматрамо да je он ту био врло опрезан, jep je јасно истакао велики пораст криминалитета управо у савременим развијеним друштвима с релативно великим матери]алним благостањем, ипак нам се чини да се може и сумњати у такав ма и умерени оптимизам. Наиме, ако je основ криминалитета у сукобу измеВу друштва и човека, и ако та] сукоб не може да се сведе искључиво на сукоб око материјалних добара, као што лепо истине писац, питање je да ли he сукоб икад ишчезнути и човек се осетити потпуно Слободан према друштву, тј. потпуно у складу с његовим захтевима према себя. Неће ли друштво увек у извесиој мери бити отуВено од човека? Чини се да одговор може бити и потврдан. Тако би криминалитет био релативно вечна појава, чак и у друштвима где не буде државе и права, као што постоји и у примитивним друштвима, где ових и нема. Другим речима, постојали би непроменљиви елементи криминалитета, што je малочас поменуто. Овоме треба додати да писац уочава да стаље у коме човек није принуВен да ради у велико] мери утиче на пораст криминалитета, али вероватно да то] појави, која ће сутра бити нормално стање за све људе, треба указати мно-