Анали Правног факултета у Београду
35
РАЗВИТАК СВОЈИНСКИХ ОДНОСА Y СРБИЈИ Y 19. ВЕКУ
Насељеници, према броју чланова породице и према „оскудности", добијају државну помоћ. У колико „нигде ништа немају“ може им ce датн: три јухра „чисхе земље" и исто толико за крчење. Ако je кућа задружна, добиће још једну трећину од уступљене површине. Уз то, добили би готову кућу („од бар једне собе и кујне"), саграђену о државном трошку са 500 кв. метара окућнице, најнеопходније алатке за обраду земље н 120 гроша у готову ( 4S ). Све тто добију, могу само уживати, без права на продају, за време од 15 година. После тога стичу тапије о власништву. Колико ће се породида у Србији населит зависило je од суме која се сваке године одређује буџетом за насељенике. 111. Права служйености и коришћења општинске и државне земље Поред наведених проблема, око стицања и конституисања својине, искрсавали су и други. Требало je регулисати и прилагоlэавати новим друштвено-економским односима и „права коришћења“ која су се вековима одржавала и налазила примену и у датим условима: жирородних шума, пролаза кроз имања разпих власника и, нарочито, систем потеса. Обичајне норме регулисале су, под турском влашћу, све видове народног живота и привређивања. Турска je томе, својим прописима, додавала само оно што je било неопходно за обезбеђење интереса државе и феудалаца. Y раговима и миграцијама норме су лабавиле, али су се увек изнова обнављале са настаььиватьем, углавном сточара, у мање-више истим условима. Са укидагьем феудализма правки обичаји су и даље служили за регулисање „права коришћења“ земл>е, иако су се изменили и својински одпоси, а у Србији се, услед насељавања, сваки час померале и границе насела и ошитина. Јер, главна привредна основа се није изменила, остала je иста сточарство и землорадгьа. Међутим, како се број становника учетворостручио почев од устанака до у другу половину 19. века и потто су се с тим смагьивале могућности обезбеђивања егзистенције и преко тога коришћењем природних извора и услова, то су традиционалне норме често кршене. Да би се одржале и послужиле цил>у у датим условима производгье, држава je интервенисала доношењем прописа са законском снагом. У највећем броју случајева тим прописима je кодификовано „обичајно право" ( 49 ). Тако, док коришћење жира за исхрану стоке није изазивало сукобе у време ретке насељености, постаје предмет свакодмевних спорова од вре-
(«) Једну Секиру, две мотике, два трнокопа и једну косу, два вола, једна кола, по две козе или овце и по једну крмачу.
(49) Под „обичајним правом" подразумевамо „правые обичаје" који нису одрсЬспи Аржавним законодавстзом, а регулисалп су односе па разним секторима народиог живота и привређивања.