Анали Правног факултета у Београду
2
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
Код експропрнјација вршених у то време радило се о одузимагьу и преласку приватне својине у јавном интересу, управним актом, на једно предузеће од опште користи, уз потпуну накнаду. Мере се спроводе на основу закона, у посебно регулисаном поступку, који почиње до делом експроприсаног права одређеном јавном предузећу, на основу управног акта у коме je одређен обим и домет мера, као и новчана вредност за накнаду експроприсаног објекта. Карактеристике ове епохе су оштро разграничена између државе и појединца, са тенденцијом да се појединцу пруже сва средства за одбрану од државних захвата у својину. Ако су држави били неопходнн предмети који се налазе у приватној својини, она je имала право да их прибави управним актом, али je морала погођеном лицу да плати, пуну накнаду. Захтев појединца ишао je само дотле да му се за одузете предмете, уз поштовање прописане форме, гаранту] е пуна накнада. 2. Одступање од тсгасичног појма експропријације после првог светског рата. Знатне промене доживео je класичан појам експропријације после првог светског рата. Оне су дошле нарочито до изражаја у Вајмарском уставу. Ради остварења задатака у области привреде, стамбених односа и културе, у овом периоду повећава се број државних захвата у јавном интересу. Све већа учестаност захвата у приватную својину, којом се она укида или преводи у друге форме државнокаппталнетичке својгше, само je симптом који најречитије говори сам за себе; о повећаном продеру јавног права у неприкосновено приватно право својине, о њеној слабости, о тенденцијама поплаве јавног права. Ове тенденције све више смањују оквире слободе коришћења и располагања предметима својине, нарочито оне на производним средствима, која својим титуларима прибавља економску моћ експлоатације других и изазива сталну напрегнутост у друштвеним односима, антагонизам чије разрешење, или бар ублажење, гштересује државу и нагони je да интервенише, по цену укидања гаранције приватне својине, када je то неопходно. Чувеии чл. 153. Вајмарског устава садржао je гаранције за својнну, али je истовремено и утврђивао услове и претпоставке за њену експропријацију. „Својина je зајамчена Уставом. Њен садржај и границе произилазе из закона. Експропријација се може врпштн само у интересу заједнице и на основу закона. Она се предузима уз одговарајућу накнаду, уколико није законом нешто друго одређено. Због висине накладе у случају спора, стоји отворен правни пут код редовног суда, уколико закон нешто друг о не одреди. Експропријација од стране федерације према земл>ама, општинама и општекорисним удружењима врши се само уз накнаду. Својина обавезује. Њеиа употреба треба истовремено да служи општем добру“ (,4л. 153. Вајмарског устава).