Анали Правног факултета у Београду

3

ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА И ПРАВИЧНА НАКНАДА

Овде већ можемо приметили одступање од класичног појма експропријације: 1. Експропријација се може вршити, осим управним актом, на основу закона у посебном поступку; 2. кад je реч о накнади до Вајмарског устава, то je увек значило „пуну накнаду" експроприсаног објекта, мейутим, сада je го „одговарајућа накнада". Предвийена je чак и могућност да се посебним законом и не предвиди накаква накнада; 3. у погледу висште накнаде може се водити спор пред редовним судом, али закон за то може одредити и неки други орган. Проххшрује се и сам појам експропријадије у погледу објеката који могу бити експроприсани. Појам својине, за који постоје гаранције у Уставу, не односи се само на телесне ствари, већ и на имовинска права свих врста, права на туйим стварима, на уделе, и права потраживања, акције, ауторска и друга права. Експропријација се третира као сваки државни захват у подручје таквих приватних имовинских права. Појам експропријације се трансформисао у принцип заштите имовинских права од захвата државе. Она више не представл>а прелазак својине на једној ствари (телесном предмету) у јавном интересу, на неко предузейе од опште користи, већ једно велико ограничење и оптерећење својине и других имовинских права у интересу заједнице. Y теорији и судској пракси капиталистичких држава формира се један нов појам експропријације који обухвата све мере „којима се законодавним или управним актом власник или титулар неког друтог имовинског права у непожел>ној мери ограничава" (Werner Weber). Овакав начин третирања експропријације истовремено уклагьа тьену цшьну везаност за једно предузейе, као услов експропријације битан за класичан појам, а општи интерес заједгшце ступа у први план. Тенденција за проширењем појма експропријације нужно je, у буржоаској теорији, довела до постављања питања о разграничењу између мера експропријације, за која тнтулару припада накнада, и мера ограничила својине, за која му не припада накнада („Својина обавезује")- Тим проблемом се нарочито бавила немачка теорија, покушавајуЕи да одреди кад се захвати у својииу крейу у оквирима „одређиваља граница и садржаја својине", тј. када својим захватима држава не врейа супстанцу својине и када за то није обавезна да Aâ било какву накнаду погойеним лшщма, као и када су ти захвати по свом интензитету и дубини прешли меру ограничена својине, тако да представљају њену експропријацију, за шта je по Уставу предвийена новчана накнада погойеним власницима. У пракси су се развиле две теорије за разграничење ова два појма; с једне стране, теорија појединачног акта ( Einzclakttheorie) , с друге стране, теорија очекивања (Zumutbarkeitstheorie) , од којих je прва формалист, а друга материјалпог карактера. V новије време појавила се и трећа теорија Reinhardf.-a о поштовању привахне користи код својине (Respektierung der Privatnützigkeit des Eigentums). Изложићемо ове теорије без обзира на ньихове различите критеријуме, како бисмо могли на крају да дамо појам експропријације, за који се у последње време говори у тео-