Анали Правног факултета у Београду

5

ЕКСПРОПРИЈАЦИЈА И ПРАВИЧНА НАКНАДА

ције за коју ce даје наклада и ограничена својине за која не постоји накнада, према критеријуму деловања захвата на погођена лгща; да ли за ова лица у поређењу са другима наметнута ограничења представљају посебну жртву, оптерећење које се није могло очекивати. Ако ce појединим власницима наметну хаква ограниченна која представљају за њих посебну жртву, која прелази границу очекиваног, експропријација постоји. Y противном, ради ce о ограничењу својине, „Експропријација je захват државе у имовинско субјективно право, који неједнако оптерећује. Неједнако оптерећење (посебна жртва) постоји, ако je захват према мери и дубкни битно повредио супстанцу права. Да ли постоји такав супстанцијелни захват, процењује се према његовом економском домету, према општем схватању времена и схватању заједннце о вредности, као и према опште важећим вредностима датим у правном поретку" (Städter). Основна слабосг теорије очекивања (жртве) лежи у пошуној неодређености и лабилности критеријума за разграничено, шта се, према оппггим схватањима, може сматрати захватом који представл>а посебну, неочекивану жргву за погођена лица. Овој теорији je врло блиска теорија о смањивању субстанце (Substanzminderungstheoric) коју je развио Šeiher ( 5 ).По тој теорије експропријаиија постоји у случају када се државним захватом повреди материјална супстанца, битни садржај права својине, тако да je она „у својим битним економским функцијама или уништена или je знатно ошгећена”. И критеријум за разграничење, који je поставио Jelinek, у теорији о значајном и незначајном домену заштите код својине Schutzwürdigkeitstheorie, почива на одмеравању тежине захвата државе, у њеном деловању. „Својина има одређену слабост у односу према закону у смыслу да се сви захвати закоподавца не осећају као експропријација. Историја, опшха схватања, развој језика, измене закона, омогућавају разграничење између домена који je значајан и ужива заштиту од оног мањег значаја” ( e ). Jelinek разлаже садржај својине на саставне функционалне делове и испитује који су од ових делова више или мање значајни за појам својине. Да би своја излагања учинио очигледнијим, он поставља скалу, узимајући да број 100 представља целокупни садржај својине, док код броја 40 замишља најнижу границу до које je захват државе допуштен без промене садржаја својине. И овде се експропријација појавл>ује као захват у својину или друго имовинско право, који овлашћено лице непрявично и посебно оптерећује. Сви остали захвати државе спадају у одређивање граница и садржаја својине. Rudolf Rajnhart у својој теорији приватне користи полази од тога, да ли je захватом у својину њен цил> онемогућеи и да ля je могућност њене функционалне примене укннута. „Уколико захват у својину не искључује начело приватне користи, већ га одржава у његовој функцији, нема сумње да не постоји повод за плаћање накнаде. То што власник у овим

{■') Scheiche г: Gesetzliche Eigentumsbeschränkung und Enteignung, Archiv für ülfentliches Recht, Bd. 57, 1950, S. 347.

(e) Je 11 ine k: Verwaltungsrecht, 4. Aufl., 1948, S. 413