Анали Правног факултета у Београду

6

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

оквирима мора иа себе преузети и обавезе да би се обезбедило функщюнално коришћење својине, спада join увек у садржај и границе својине. \ колико захват у својину npebe ове оквире, дакле, уколико знатно Суде угрожен или потпуно исклучен принцип приватна користи, постоји одузимагье својине за које je потребно дати накнаду ( 7 ). Овако постављену тезу Rajnhart оправдава, полазећи од начала Устава који се определио за привредни систем, чије се битне основе састо je у признању личне слободе (чл. 2. Устава), приватне својине (чл. 14) и приватноправног поретка. У таквом систему све привредне процесс и активности покреће појединац. Приватна иницијатива и призатни интереси имају одлучујући значај. Начелу приватне користи припада у односу на целокупну привреду покретачка и регулишућа снага. Пој едина добра у таквом систему имају одређену функцију, чије испуњење у што веНој могућој мери држава мора заштититя. Али, та запгшта се не састоји, no Rajnhartu, у уклучену организоване јавне власти као покретача и управљача привреде. Активност у привреди, уколпко сс ради о одржану приватног капиталистичког поретка, не сме се преместити са појединих личности на органе јавне власти као носиоце јавног интереса. То би, практично, довело до укидаььа приватне својине и приватног поретка. Да би се избегла таква структурна промена приватног поретка, приватној иницијативи и приватним интересима мора бити загарантована функција покретача привредног процеса, али се „законодавцу омогућује, уз поштовање овог принципа, да врши на појединпа онакав утицај, чак у случају потребе и принуду, коју обезбеВује правилно функционално коришћење добара и супротстављање штетним утидајима за време критичних ситуација, Према томе, за однос приватних интереса и приватне иницијатиБе на једној страни, и јавних интереса и јавне иницијативе на другој, битно je да јавној власти не може бити допуштено да просто пређе преко принципа приватне користи и да без уклучења овог фактора решава те проблеме. Било би друкчије ако би важно у стварности онај принцип исклучивог права јавне власти, дакле, онај горе описани дијаметрално супротни поредак” ( 8 ). Пошто je приватна својина нужно оптерећена у модерном Бремену „социјалном хипотеком”, јер социјална сигурност и ублажење класних супротности захтева утицај јавне власти на ну, она ипак, уколико се жели да остане приватна својина, и да даље постоји (тј. као експлоататорска), мора имати тачно одређепс границе преко којих дал>и захват јавне власти представља њено укидање. Докле год je њој загарантовано, тј. њеном титулару да извлачи профит, односно, употребимо терминологију Rajnharta, „привату корист”, без обзира на меру смањења те користи, ради се о ограничењима својине. „Гаранција ове приватне користи не значи стога, ако се ствар једном поглела и са друге стране, одбијање сваке принуде, ко ja се врши од стране јавне власти за обезбеђење јавног интереса, већ

(?) Reinhardt: Wo liegen für den Gesetzgeber die Grenzen, gemäss Art. 14. des Bonner Grundgesetzes über Inhalt und Schranken des Eigentums zu bestimment? објављено у књизи Verfassungsschutz des Eigentums, Tübingen, 1954, S. 33

(8) Reinhardt: op. cit., S. 24