Анали Правног факултета у Београду

241

О ПРАВУ НА ПЛОД РАДА

теријала), или својим средствима рада а од туВег предмета рада, или туВим средствима рада а од својег предмета рада, или туВим средствима рада и од туВег предмета рада; најзад, могуће су и друге комбинације, нпр., плод рада може бити створен својим средствима рада и делимично од својег а делимично од туВег предмета рада, или плод рада може бити створен делимично својим средствима рада а делимично туВим, и од својег или од туВег предмета рада (материјала) итд. Плод рада којн не представља створену него прибавлену творевину може бити прибавлен: или својим средствима рада, или туВим средствима рада, или делимично својим а делимично туВим средствима рада. Разноврсне могућности у погледу стварања или прибављања плода рада средствима рада и предметом рада имају значаја, у првом реду, за питање присвајања плода рада, за ньегову припадност. МеВутим, друштвено стање и регулисање припадности средстава рада и предмета рада (средства за производњу) и у вези с тим припадности плода рада одражава се и на појам плода рада: найме, у зависности од припадности средстава рада и материјала формира се и појам плода рада који творцу треба да припадне, а он може бити по обиму и вредности већи или мањи. Ово правило несумгьиво важи у области приватног сектора живота и рада. МеВутим, за дискусију je какав значај има у друштвеном сектору рада. Обично постоји склоност да се сама чшьеница да je у питању друштвена својина прецени и да се олако прокламује да присвајање плода рада по вредности и обиму у друштвеном сектору рада зависи само од резултата рада; да, дакле, друштвена својина нема никакав утицај на то. МеВутим, ми нисмо склони да то мишљење без резерве делимо. Нама се чини да ће се извесне друштвене снаге моћи заклањати иза појма друштвена својина док год он остане нејасан и недефинисап у смислу припадности. Оне ће моћи узимати већи део плода рада радника него што би можда требало, позивајући се, измеБу осталог, и на друштвеност својине. Другим речима, док год својина (друштвена) и рад радника остану раздвојени, а то je данас случај у нас и томе се још више тежи, постоји могућност захватања веВег дела плода рада радника него што треба, а на бази иступања у име друштва и с позивањем на друштвеност својине. О вези измеВу присвајања и својине као вида присвајања су много говорили класици марксизма. Посебно су скретали пажтьу на то да рад није извор свет богатства него да je и природа у истој мери извор богатства колико и рад. Тек рад спојен са природой преко присвајања може да буде извор богатства, извор разноврсних употребних вредности ( ч ). Почевши од робовласничког периода па до настанка социјалистичког друштва, рад и присвајање у смислу својине су били раздвојени; робови, кметови и пролетери су радили, а робавласниди, феудалци и капиталисти присвајали створена богатства (употребне вредности) на основу својине коју су имали на средствима за производњу (на природним условима рада). Тек су се у содијалистичком друштву стекли услови да се рад и

(8) Карл Маркс, Критика ютског програма, Карл Маркс Фридрих Енгелс, Изабрана дела у два тома, том 11, Култура, Всоград, 1950, стр. 9.