Анали Правног факултета у Београду

242

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

својина поново споје. Класнци марксизма су остварење те могућносхи видели углавном у облику државне својине, не искључујући и друге могућности ( 9 ). Y пракси се показало да ce државна својина и рад радника непротивуречно спајају само у првим годинама живота социјалистичког друпгтва, дакле, у време кад су још свежа сећања на капиталистички поредак и његову експлоатацију; тада радници социјалистичку државу осећају као своју, као снагу ко ja их штити од обнове капитализма, а и она им je веома наклоњена. Али, временом, радник почиње да осећа социјалистичку државну својину као туђу својину зато што се социј мистична држава кроз привредну Функцију бирократизује и зато што централизовано управља и људима и стварима, па често није у могућности да сагледа стварно стање ствари и да сходно њему доноси одлуке. Наша држава je ту противуречност претежним делом разрешила на тај начин што je радне организације предала на управљање раднищша. При том, она није признала и право својине радяим организацијама на средствима која поседују него им je признала друго право право коришћења. На хај начин je формалноправо, а не и суштински, jep се право коршићења понаша у промету као право својине, дошло до раздвајања својине и рада. Међутим, формалноправно раздваја-Iье својине и рада у друштвеном сектору рада je ипак од значаја, jep радника подсећа или се сам подсећа на то да средства на којима ради не припадају његовој радној организацији него друштву, при чему се не види јасно шта стоји иза појма друштво. Што je join горе, данас у нашем друштву постоји тенденција да се својина и рад још вшпе раздвоје. Y том циљу изхмишљају се нове правне категорије и још вшпе замагљује припадност друштвене својине Стиче се утисак да се она ставља у резерву ca којом неко може да наступи кад му треба и какому треба. Нама се, међутим, чини да je наступио историјски тренутак да се споје својина и рад. А то се може постићи признавањем права својине радним организацијама (не, дакле, радницима ни као скупу ни као појединцима) на средствима која поседују. Оваква солуција проистиче из паше стварности, из друштвено-економског система који смо створили: децентрализације средстава за производњу, напуштања административно-

(9) Тако, Маркс у „Критшщ готског програма", говорећк о односу између расподеле h производил, каже: ~Капиталистички начин пронзводње, на пример, заснива се на томе што се матерпј ялни услови производил налазе у рукама передника у облику својине на капитал и својине на земл>у, док je маса само сопственик личног у слова производите, радне снаге. Кад су елементи производље тако расподел>ени, добнја се сама од себе данаппьа расподела средстава потроппье. Кад су материјални услови производње колективна својнна самих радника добија се исто тако расподела средстава потрошње која се разликује од данаштье" (наведено дело, Карл Макс Фридрих Енгелс, Изабрана дела у два тома, том 11, Култура, Београд, 1950, стр. 16). Из паведеног става може се закључити да je Маркс допуПЈтао да ~материјалнп услови производил“, т). средства за пронзводњу, буду ~колективна својина самих радника", тј. да не буду својина социјалистичке државе. Разуме се, ова Марксова мисао о својини у социјалистичком друштву представља узгредну мисао, ближе нсразраЬсну и необразложену, али ипак мисао која указује на то да Маркс није био увек одлучач да својина на средствима за кроизводњу у соцнјалистичком друштву треба да припада држави.