Анали Правног факултета у Београду

415

ПРИКАЗИ

YH и њихових чланова који су непосредно надлежни за обезбеђење и заштиту међународног мира. Кохшетенције и структура Савета безбедности, а нарочито механизам гласања, од посебног су интереса. Савет безбедности je на конференцији у Сан Франциску замишљен као представнички орган држава које су најодговорније за меВународни мир и осталих чланица Уједињених нација, који као колективни орган делује у име свих чланова Уједињених нација и доноси одлуке које представљају ставове свих држава заиытересованвх питањима одржања меВународног мира и безбедыости. За оцену функционисања система колективне безбедности од суштинског значаја je проблем гласања у Савету безбедности. С обзиром да се одлука Савета може донети само ако за тьу гласа најмање седам чланова, велике и мале државе постигле су компромис на тај начин што су се велике силе оваквим принципом гласања обезбедиле од доношена одлука за које не желе да гласају, а за изгласавање такве одлуке претпоставља се најмање два гласа несталних чланова Савета. МеВутим, тешкоће су настале код остварења принципа једногласности сталних чланова Савета безбедности. Већи број амандмана поднет je поводом правила да се одлуке Савета сматрају усвојене, у свим питањима, сем процедуралних, само ако je за гьих гласало седалт чланова, укључујући гласове свих сталних чланова. Реализација овог принципа ствара посебно проблем тумачења смисла уздржавања од гласања сталног члана Савета безбедности. Иако je на конференции у Сан Француску, а и у дискусијама вођеним у Савету безбедности, заузет став да уздржавање од гласања сталног члана Савета, сем изузетка обавезног уздржавања из члана 27 став 3, доводи до немогућности да се донесе одлука, пракса Савета дала je друго тумачење у тзв. шпанском случају, априла 1946. год. Том приликом ,совјетски представник уздржао се од гласања уз изјаву да то не треба да спречи доношгње одлуке нити да добије значај преседана. МеЬутим, с обзиром да су се случајеви уздржавања од гласања сталних чланова понављалн у пракси више пута, формирало се мишљење да je настао обичај по којем такво уздржавање не треба тумачити као коришђење права вета. Аутор сматра да се не би могло прихватит да уздржавање од гласатьа не значи противљење одлуци. Аргументу совјетског представника да стални члан Савета безбедности има могућност да се изричито изјасни против, ако жели да онемогући доношење одлуке, аутор приговара да стални члан има могућност и да се изричито изјасни за одлуку. Суштина хштања своди се у ствари на покушаје сталних чланова да остану по страни код решавања појединих питања и аутор тачно закључује да се овакво поступање може сматрати „скривеним ветом”, али и не мора. Зато je најмеродавније, код случаја уздржавања сталног члана од гласања, његово изјашњење да ли то треба сматрати препреком за доношенье одлуке или не. За остварење система колективне безбедности Повељом je нормирана сарадња неколико органа Уједињених нација. Зато je од посебног интереса разграничение и однос надлежности Савета безбедности и Генералне скупштине, имајући у виду садржину чланова 10. и 24. Повеље. По плану 24. Повеље УН, Савет безбедности je централни орган у систему колективне безбедности с обзиром да je главна одговорност за одржање и безбедност међународног мира у његовој надлежности. Разлог оваквом решењу пре свега je потреба и сазнање да je за очување универзално схваћеног међународног мира неопходно обезбедитн јединство акције великих сила. Стога je и правки положат Савета безбедности недвосмислено политики мотивисан. У дефинисању односа надлежности Генералне скупштине и Савета безбедности формирала су се два супротна мишљења: прво, по којем однос између Генералне скупштине и Савета безбедное™ треба поставити аналогно односу између извршних и законодавних органа интерног права, дакле поставити Савет безбедности у зависни положај у односу на Генералку скупштину, и друго мишљење, заступано углавпом од делегација великих сила о самосталном положају Савета безбедности, по којем овлашћења Op-