Анали Правног факултета у Београду

416

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ганизације не проистичу из Генералне скушптине већ из суверено изјављене воље држава-чланида. Закључујући излагање у овом делу, аутор дефинише надлежност Савеха безбедности као „искључиво право тог органа на примену свих мера у име Организације уједињених нација у случајевима који значе непосредну опасност за одржање меЬународног мира и безбедности или нарушења стања мира." Y даљем излагању анализира се поратна пракса промењених односа надлежности Генералне скупштине и Савета безбедности насталих услед политичких размимоилажења и нејединственог деловања, у првом реду, великих сила. Политички характер Уједињених нација нарочито je испољен код реализације система колективне безбедности који укључује како делатности којима ce спречава нарушавање међународног мира тако и акцију када су међународни мир и безбедност угрожени. Од одлучујућег je утицаја политичко уверење овлашћених органа да ли постоје услови у смислу чл. 39. Повеље и одредаба Резолуције „Уједињених за мир”, за интервенцију Организације YH у међусооне односе држава у оквиру система колективне безбедности. Члан 39. Повеље прописује општи услов за примену принудних мера у систему колективне безбедности, дефиншпући га као „угрожавагье мира, нарушеьье мира или напад”. МеВутим, Повеља не даје ближу квалификацију ових појмова. Стога je аутор сматрао потребним да анализира активности Савета безбедности и Генералне скупштине у случајевима када се сматрало да има места примени чл. 39 и другим, одговарајућим одредбама Повеље. При том, аутор није користио метод историјског описивања, већ je поставио себи задатак да уопштавајући праксу примене принудних мера у конкретним случајевима изложи који je политички и правки смисао дат овим одредбама од стране овлашпених органа. Примени чл. 39. претпоставља расправљање неколико сложених питања: покретања поступка за предузимање принудних мера (што укључује два основна проблема: одређивање овлашћених субјеката за покретање и начин покретања поступка) утврЬивагье чшьеничног стања и квалификацију случаја. Полазећи од стилизације чл. 39. по којој Савет безбедности утзрЬује да ли постоји угрожавагье мира иди не, што значи да je надлежан и да утврди и квалификује чшьенице у смислу садржине чл. 39, аутор je приказао више варијаната приступа у решавању ових претходних радњи и показао сву сложеност и деликатност рада ових органа у оцењивању претпоставки за рсализацију чл. 39. Посебна глава посвећена je колективној акцији Уједињених напија y којој je обрађено неколико основних питања: постојање услова за покретање колективне акције и одређивање надлежности органа YH за покретање те акције, одређивање мандата снага Уједињених нација које спроводе колективну акцију, принципе формирања оружаних снага YH и њнхове оргаиизације као и питање свршетка и начина завршетка колективне акције. Аутор истине да je једно од битних питања у систему колективне безбедности завршетак колективне акције. С обзиром да колективна акција представља интервенцију Срганизације у надлежност суверешгх држава, ради одржања или поновног успостављања међународног мира, појамно свршетак колективне акције значи да je та сврха и постигнута. Међутим, Повел>а ово питање није регулисала нити се међународноправна теорија њиме посебно бавила. Аутор сматра, имајући у виду методолошко схватање поступка за покретање колективне акције, а то je слободна оцена о настајању услова из чл. 39. Повеље од стране Савета безбедности, да je логично прихватит као основно правило да се колективна акдија завршава, исто тако, одлуком Савета безбедности о ликвидацији узрока који су довели до прсдузимања колективне акције. Одређујући као непосредни предмет свог рада утврђивање смисла оних одредаба Повелзе које регулшпу принудне мере у систему колективне безбедности и анализу практична примене тих одредаба од надлежних