Анали Правног факултета у Београду

430

АН АЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тегу, Универзитету и у централним комитетима, већ посебно зато што се она одликовала принципијелним ставовима. Никада нећемо заборавити иене интервенције и њене речи у многим тешким и непријатним ситуацијама. Када je узимала реч, сви сыо осећали да ће проговорит савесх једног принципијелног човека и комунисте, и то без компромиса, тако да смо je скоро увек послушали jep je истина коју je износила и бранила представљала засењујућу светлост у нашој делатности и на нашем пуху који још увек није ни сигуран, ни јасан, ни објективан, а ни принципијелан. У нашем дал.ем раду иене речи ће нам недостајати исто онако и онолико колико ће нам она недостајати као друг и пријатељ. Дубоко сам уверен да ћемо често зажелети да са крајњег угла стола у нашој Сали за седшще чујемо Ану, али смо тога сада лишени, тако да ћемо осетити једно значајно осиромашење, које можемо сматьити ако ce сетимо онога што je и како je она говорила у таквим ситуацијама. За ту остављену нам и у нас уложену вредност бићемо увек захвални нашој другарици Ани. А та принципијелност je била редовно праћена хуманошћу у поступку решавања многих питана. Она je волела људе, разумевала je њихове тешкоће и слабости, а при томе je тежила да у сваком случају буде очувано достојанство и човека и наше школе као установе. Та иена хумапост je светлила и у њеним благим очима и у оној љубазности са којом je она својствено умела да приђе сваком човеку и његовим проблемима. Зато je свако осећао ту бригу о човеку и за човека, волео jy je и ценно, желео да буде увек са нама, пошто смо се тако осећали и сигурнијим и исправнијим. Нажалост, та наша жеља да другарида Ана буде увек са нама, неће нам више моћи бити испуњена. Тешка болеет jy je отела из наше средине. Празнина коју данас осећамо je огромна, већа него што можемо рећи. Отишло je једно биће ко je je усправно стајало међу нама. Отишао je један човек који je израстао из Револуције и који je живео и радио као војник Револуције. Оне Револуције која још траје, и за чије остварење je другарица Ана живела и радила на нашем Факултету. Отишао je друг који нам je показивао како треба живети и радити, друг који je изгорео у томе животу и раду. Све то изгубпти je и болно и тешко. Али ће у нама, у нашим ерцима остати вечно успомена на једног таквог друга. Успомена која ће представљати стадно присутну вредност коју ћемо ценити и волети, као што je Ана нас волела. За све то, за иен рад и за ту љубав коју нам je пружила, за ону доброту са којом нам je уливала наде, остаћемо захвални другарици Ани Жилић-Јурии, урезујући њен јлик и њено деловање у наша срца, као што je она себе уградила у живот и рад нашег Факултета и нашег колектива. Говор проф. др Ивана Максимовића Пала ми je у задатак страшна дужносх да се опростим од наше драге Лис, друга и пријатеља, колеге и дугогодишиег наставника ове куће. Но ja не желим да се опраштам од ие. Ja желим само да констатујем неумитну чииентщу да се у овом моменту одвајамо од иене физичке присутыости у иашој срединн, али да ће и иен духовни, морални и интелектуалии утицај и поруке остати стално присутни међу нама, све дотле док не одемо и ми. Дух Ане мора остати и даље и зрачитн будућим генерацијама правника и економиста вершке идеје хуманизма, социјализма и пријатељства међу људима, за које се она борила и које je у гоку две пуне деценије износила младим генерацијама које су хтрошле кроз ову школу и у чијем je формираиу Ана имала всликог удела.