Анали Правног факултета у Београду

265

УГОВОРИ И ЗАКОН О ОБЛИГАЦИЈАМА

редни колосек сва остала важна питаньа. Искуство са више сусрета правника (и не само правника) упућује на такав закључак. Па ипак ми се чини да морам казати неколико речи и о том проблему но без великих претензија. Пре света: оно што на прелому друштвених епоха мора да се мења, оно што носи видне трагове смене владајуће класе, у првом je реду тзв. статика у праву тј. својински однос (основна категорија тзв. стварних права), однос својине над људима (директно) односно на стварима (судима индиректно). Taj однос (односно одговарајућа правка категорија као његов израз) мегьао се у тим преломима и то je у праву оставляло видни трат. Од апсолутног власншптва на живој и мртвој ствари, преко феудалног земљишног власншптва и власншптва капиталисте на средствима за производњу до социјалистичке државне и потом друштвене својине, увек су ти преломи оставляли јасан печат на основне институте онога што се од времена Хенрика Хахниуса уобичајено назива стварним правом. Напротив, основни института облигација, нарочито у делу који je одраз односа у диркуладији добара, остају у много чему (не у свему!) неизмењени још од првих времена правно регулисане развијеније робне размене производ се на тржишту појављује као ствар одреВених физичких и других особина a није обојен друштвеним односима у процесу свог настанка. Усудио бих се рећи да на том подручју на промене правних норми (форми, института) више утичу промене у техничко-технолошком аспекту производње него у производили односима, мада се ни утицај ових последн>их не може занемарити. Могао бих се сложити са мишљсњем проф. Тихомира Влашкалина (дискусија на седници ЦК СКС јула 1969) да нема робне производив уопште тј. општег типа робне производње, већ само капиталистичке или социјалистичке, односно самоуправне робне производив, али у аспекту правних института облигација мора се у првом реду водити рачуна да се у робним производњама свих времена произвол јавлза као роба и да je роба црвена нит која, на домену облигационих односа, повезује све правке системе у којима се врши робки промет. Отуда сличност, поготрво у називу и у форми многих правних института кроз вековни развој робне производње. Аовољно je при томе указати на два основна типа уговора: продају и дело. Али, нити го значи да je робна производња у нас једнака робној производњи у капитализму или у несамоуправном социјализму, нити то значи да нових института нема и не може бити. Уосталом, оно што битно диференцира поменуте различите друштвене системе није и не испол>ава се (барем не видно) на сектору циркулације добара (док су они роба, док не теку у изобиљу као вода реком), већ на односима у процесу производтье добара, на тачки с ко je се полази у циркулацију, односно правно на изразу својинских односа, на међусобним радним односима, статусним регулама субјеката, на расподели ефеката споменуте циркулације (екстерни и интерни инструментариј расподеле), не заборављајућн да се до тих ефеката долази у робном облику, у облику у коме су корисни и употребљиви за друге. Но, није само то разлог да се код кодификације уговора узму у обзир већ стипулисане, односно теоретски расправљене регуле, већ je то