Анали Правног факултета у Београду

267

УГОВОРИ И ЗАКОН О ОБЛИГАДШЛМА

да се, опет на основу скоро исто гласеће правые норме, постижу у животу место прилично различити садржински ефекти, и то све у зависности од природе друштвених односа у којима се таква правка норма примењује". Аа споменем и једну мисао проф. С. Претнара из реферата на Шестом међународном саветовању привредника и правника, септембра 1969. у Загребу: „Као што je познато, све до појаве тржишта у југословенској теорији и пракси важила je као необорива истина да се конкуренција може развијати само у условима приватне својине. Ми, међутим, видимо да je југословенска привреда и уставно санкционисани систем тржишта доказао да тај аксиом не важи, него да теоретске основе тржишта и конкуренције треба поставити шире, и то на темелу самосталности предузећа, без обзира на то какав je својински режим. Према томе, за нашу теорију и праксу можемо утврдити да je самосталност наших привредних организација у основным облицима формулисана у чл. 9. Устава, на коме почива не само иницијатива поједине организације него и читав механизам тржишта". На Саветовању у мају проф. Претнар je, према стенографским белешкама, рекао; „Међутим, што се тиче самих правних односа који настају у оквиру... робно-новчаних односа, ту су мање више исти. Чак je потребно, уз чињеницу да je данас свет све мањи и маши, а општа тенденгшја трговачког и имовинског права иде за тим да се... у праву циркулације робе и новца, да се што више изједначава, у том погледу нећемо ,моћи ништа нарочито посебно изнети што би било характеристично социјалистичко. И једно и друг о су односи који почивају на робно-новчаним односима у време закона о вредности". Интересантно je, мада писано у поводу друкчије проблематике, и пво мишљење проф. Карела Кнапа из Прага: „Конкуренција у привреди није резервисана за друштвено-економски поредак заснован на систему приватне својине. Улога система својине у области конкуренцнје била je превазиђена током развоја и замењена je улогом коју имају предузећа, тј. људском делатношћу. Содијализадија средстава за производшу не представља, сама по себи, никакву препреку постојању и улози конкуренције” (реферат на већ поменутом Саветовању у Загребу). Ар Бакарић je на Трибини друштвених организација Загреба изнео неколико интересантних разматраша о радном човеку, предузећу и тржишту, па се том приликом дотакао и циркулације робе и, поред осталога, рекао: „ јер сигурно je када продаје робу да je онда правно лице предузеће. То ће оно остати, то je његово право, то се друкчије и не да направити" („Борба" октобра 1969). Морам напоменути да нисам изнео предша мишљења као идентична изложеном мом гледашу на пре трактирани проблем, већ као мишљеша и ставове који га у извесном смыслу или у извесном аспекту, поткрепљују. Да закључим: посебни део облигација, нарочито део који обрађује поједине уговоре, требало би стипулисати одговарајућим реципирашем правних правила бивших грађанских законика, Огаптих узанси за промет робом и правних правила креираних судским одлукама, водећи рачуна о модерним решешима упоредног законодавства и упоредног права, као и о