Анали Правног факултета у Београду

539

ПРИЛОЗИ

које смо изнели раније за чланове плећније (внди Sh. Gjeçovi, КЛД, пар. 1004). Поротниди су она лица која се заклињу да би ослободили оптужбе осумњиченог, коме тужилац не верује. Поротника или саклетвеника може бити две врсте: једна коју одређује „набраја" суд, и друга врста коју бира тужени. Поротници су, дакле, једна врста доказних средстава у пострупку плећније. Ови су веома слични једној врсти поротника који су били познати и код других народа ( 20 ). Број поротника није тачно одреЬен; зависи од конкретног случаја, али по мишљењу неких аутора, тај број није могао бити мањи од 4, а ни већи од 24 ( 21 ). Међутим, има и других схватања у погледу броја пороте. Поротници такође треба да буду поштени л>уди као и судије, јер свака сумња у њих јесте повод да се изузму са суВегьа. Поротници понекад по одобрењу суда могу да врше неке истражне радње, да захтевају одлагање расправе, да врше неку врсту контроле или прсвере рада сока. Ако они устаыове да je сок исправно водио истрагу и да je истинитим чињеницама доказао основаност сумње о кривици оптуженог, онда поротници упознају плећнију и с овим престаје њихова делатност {Sh. Gjeçovi, КЛД, пар. 1093). Међутим, често се дешавало да из истраге капуцара не може јасно да се утврди право стање ствари, односно кривица туженог; зато je тужилац у овим случајевима захтевао да се порота закуне о невиности оптуженог (пар. 1065). Заклетва треба да буде јасна и једногласна. Уколико се један од поротника не закуне, сумња и даље остаје на туженом. Приликом полагања заклетве поротници треба да следе осумњиченог. Он треба први да се закуне, а поротници за њим. Ако он неће да се закуне, онда се ни порота не заклиње, него се осумњичени проглашава кривим. ЗА.Д предвиВа у неким стучајевима да и тужилац треба да положи заклетву са саклеветницима. (Види: Sh. Gjeçovi, КЛД, пар. 544—556). Код институције пороте такође се одражава класни карактер обичајног права Албанаца, јер често сусрећемо случајеве где једна заклетва првака племена или барјактара и заклетва свештеника вреде колико и заклетва 24 односно 12 стараца ( 2Ï ). д) Хватање учишюца на делу. Ово доказно средство сматрало се као једно од најверодостојннјих. V овом случају није било потребе за пеком другом формой доказивања, него je суд — плећнија могао одмах да донесе одлуку о кажњавању ухваћеног на делу С 23 ). ђ) Праћење трагова. То je такво доказно средство које се најчешће јављало код краЬа, и то махом код крађа стоке. Тада се пратио траг животигье или друш знаци и тако се долазило до осумњичене особе или осумњиченог села. Лице на које пада сумња сматра се и крадљивцем. Ако

(20) К. Ноиа, ор. cil., стр. 65. О томе види join: К. Јиричек и Ј. Радоцић, op. cit., стр. 124—125; А. С. ЈовановиП, op. dt., стр. 176—178, (Бранич, бр. 6).

(21) К. Нова, op. cit., стр. 65; А. Јовићевић, op. cit., стр. 94—95.

(22) J. в. Иванова, op. cit., стр. 109; К. Нова, op. cit., стр, 65; др С. Пуповдп, op. cit., стр. 57—61; Исмет Елези, op. cit., стр. 11.

(23) К. Нова, op. cit., стр. 67; А. С. Јовановић, op. cit., стр. 136—140.