Анали Правног факултета у Београду

559

ПРИКАЗЫ

стојећег стања. Четврта књига садржи критике упућене закону господара и критику критика закона господара. Књига К. Стојановића je несумњиво изванредно занимљива. Писана je лако и разумлшво, са много лепих анализа. Иако се не мора сложити ca многим његовим закључцима, не може се оспорити да je прожета хуманим духом и да подстиче на размишљања и о многим актуелним проблемима.

Б. Бакић

Алберт Брилю: LES GRANDS COURANTS DE LA PHILOSOPHIE DU DROIT ET DE L'ETAT (Éd. A, Pedone, Paris. 1967, str. 436) Овај свој обиман рад аутор, познати правый филозоф из Тулузе, почшъе дефиншпући филозофију права и државе као „нстраживачку мисао о праву и држави, тј. разматрање питања права и државе од стране човека”. Нешто касиије он ову дефиницију разрађује и сада филозофију права и државе у извесном смыслу сликовито дефинише као „позитивно право осмишљено спекулативном мишљу као слика огледалом које je осветљава”. Потврду оваквог свог схватања у ствари схватања о правној филозофији као специфичном односу измеВу филозофије и позитивно! права аутор налази у чињениди да су сви творцн филозофских система од св. Томе преко Спинозе, Хобеса (Hobbes), Канта, Хегела, Маркса до Хусерла (Husserl) схватили да се ништа не може разумети у њиховим системима ако се занемари филозофија права и зато су овоме питању посветили одговарајућу пажњу: С друге стране, сви велики савреметш правници као што су Ориу (Hauriou), Диги (Diguit), Рипер (Ripert), Жени (Gény), Келзен (Kelsen), Коинг (Coing), Фехнер (Fechner) и многи други разумели су да je за употпуњавање њиховог учења о праву неопходно заузимање филозофских ставова, те су стога обавезно прихватили извесне филозофске правде као основ својих правних теорија. Полазећи од оваквог схватања аутор даје преглед развоја филозофије права и државе излажући учења филозофа, односно правних теоретичара. Он то чини у четири велика дела а према четири основне филозофске струје како их он схвата: (1) рационализма, (2) антирационализма и антинатурализма, (3) хуманизма, (4) феноменологи je, аксиологије и егзистенцијализма. Први део аутор почиње уводом у коме укратко приказује порекло рационализма (пресократовско доба, Платон, Аристотел, грчки и римски стоици), да би затим прешао на томистичко схватање права и државе (SaintThomas и неотомисти), волунтаристичко и натуралистично Гроциус, Лајбниц (Grotius, Leibniz и њихови следбеници), доктрине друштвеног уговора), кантијанско (Кант, иеокантизам) и хегелијанско (Хегел, немачка историјска школа и националсоцијализам). V другом делу приказано су најпре утилитаристичке доктрине Бентам, Јеринг (Bentham, Ihering), затим социолошке А иги , Ерлих (Ehrlich), марксистичка доктрина, позитивистичке доктрине (егзегетички, аналитички, прагматички позитивизам и етатистички позитивизам Каре де Малберг (Carré de Malberga) и келзенијански иормативизам. Трећи део je посвећен институционалистичком хуманизму Ориуа, еклектичком Жениа, транспозитивистичком Рипер, Дабен (Dabin), јурнспруденцијелном интересна јуриспруденција, Р. Пауид (Roscoe Pound) и содиолошком Макса Вебера (Маха Webera.) V последњем, четвртом делу реч je о феноменолошкој визији права (правна еидетика од Хусерла до Рајнаха (Reinacha), еголошја Карла Коша, Гурвича (Carla Cossia, Gurvitch), ренесанси природног права у Немачкој и акциолошкој струји Коинг, Фехнер, Радбрух (Radbruch), Majxo-