Анали Правног факултета у Београду

563

ПРИКАЗИ

убрзан борбом против Филисхејаца), и борба народа против њеног консолидовања. Јединствена јеврејска држава се распала после смрти Соломона на Јудеју ии Јужну државу и Израел или Северну државу. Према Библији, до одвајања Северне државе je дошло због претераних економских терета наметнутих народу. МеЬутим, процес богаћења краља и аристократке настављен je у обе државе. Религија je могла само донекле да ублажи, али не и заустави овај процес. Налазећи се на веома значајном стратегијском положају, јеврејске државе нису имале дуги век. Северну државу су уништили Асирци, a Јудеју Вавилонии 586. год. пре н.е. одводећи велики део становнишхва у Вавилонију. Пошто je Израел према јеврејској религији „изабран народ”, требало je објаснити како je могуће да буде покорен од других држава. Пророни кој и су били у центру борбе за афирмацију јахвизма а против јачања власти крал>а и аристократа je, сматрали су да je то последица непоштовања божјих правила. Народи који побеВују и поробљавају Јевреје само су „бич божји” којим их Бог кажњава и опомиње на њихове грехе. Из овог става су пророци развили идеју месијанизма, избавлена јеврејског народа и стварања царства мира, среће и благостања. Немогућност да се заустави точак историје показује и безуспешан покушај Ерзе и Нехемије да оснују идеално јеврејско друштво по „божјим законима”. Главни узрок неуспеха није била политична несамосталност Јудеје (јер су Персијанци били веома толерантни према Јеврејима), већ немогућност остварења равноправности и једнакости, посебно економске, у датам условима. Приватна својина се, у периоду Другог храма, све више учвршћује. Ствара се нов повлашћени слој земљопоседника и трговаца. Све то доводи до обнављања продеса борбе за Мојсијеве законе. Испољавају се две међусобно супротставл>ене тенденције, тендеиција очувања Мојсијевих закона и тежња њиховог одстрањнвања. Носиоци прве тенденције су били широки народни слојеви, док су протагониста супротне тежње били богати слојеви, иовонастала аристократија, трговци и свешгеници, особито виши. Иако je основа њиховог разилажења била верска, сукоб je примио и политична обележја. Постелено je, као последица овог сукоба, дошло до стваратьа две важне политичке групације фарисеја и садуцеја. Погоршање положаја јеврејског народа довело je до стварања још две, за судбину Јудеје, значајне политичке групације есена и зелота. Фарисеји и зелота су очекивали Месију, који ће победита непријатеље Јевреја и успоставити царство мира, правде и благостана. МеВусобно су се разлиновали по методу борбе, и зелота су били иницијатори устанка против Римљана који ће се тако кобно завршити по Jeвреје. Есени су, међутим, имали потпуно различит став према Месији. Они нису веровали да „спасегье” могу наћи у оквиру постојећих друштвених и религијских институција. Наглашавали су значај загробног живота, награду и казну у загробном животу, па су тиме овоземаљски живот учинили мање значајним. Аутор книге сматра да je секта првобитних хришћана или назарећана вероватно произашла из есена. или бар настала из истих друштвеио-полнтичких и идејних извора. Y прилог овог схватања иде околност да првобитни хришћани имају много заједиичког са есенима. Поборници су економског комунизма; супротстављају се званичиом храму; иегују култ једноставности и сиромаштва; верују у дуализам душе и тела, загробни живот и скори долазак Месије као духовног избавител>а. Но, нарочито одваја ову секту од есена одбацивање основних друштвених установи на корма се заснивало ондашгьс јеврејско друштво, тј. устаиова приватне својине и државе. Оснивач хрншћаиског покрета био je Исус Назарећанин, кога највећи део хршп’панскнх цркава с.матра Богом. Иако je његова лнчност веома спорна, и оспоравана, аутор сматра да се мора прихватити да je Исус постојао и да je био човек-Јеврејии. Првобитно хрншћаиство je садржавало доста јудаистичких елемеиата. То се посебно огледа у поштовању извесних јеврејских обреда и прописа који су доста отежавали ширегье хришћанства. Одлучујући корак на путу прерастаља хришћанства у „ме-