Анали Правног факултета у Београду

573

СТУДЕНТСКИ РАДОВИ

места на којем га je власник оставив, без обзира на прећени нут. До тог тренутка кривично дело остаје у покушају те га тако и треба судити. Али, судска пракса се не слаже у потпуности са овим мшпљењем, што сматрамо да je погрегано, jep заступа становиште да je потребно да возило пређе дужи пут а да дотле кривично дело одузимагьа моторног возила остаје у покушају. Тиме се даје несигуран критериј за одређивање покушаја и свр]иеног кривичног дела одузимања моторног возила. (По овом схватању нокушај je ако je возило било у покрету двадесетак метара а свршено кривично дело кад je прешло неколико десетина метара и више.) Ова се несигурност огледа у томе што у идентичним случајевима веће (које суди, a које je састављено од једног судије и двојице судија-поротника по члаиу 18, став 1. ЗКП) може да донесе различите пресуде. Мишљења смо да je друто схватање ko je може да се дефинише као теорија покретања (без обзира на пређени пут) најисправније, јер даје, за сада, најсигурнији критериј за разграничавање између покушаја и свршеног кривичног дела. Радња извршења код кривичног дела крађе и кривичног дела, одузимања .моторног возила има извесне сличности. Али основна разлика између ова два кривична дела je у томе што je код крађе потребна намера да се себи или другоме трајно прибави противправна имовинска корист, док код кривичног дела одузимања моторног возила ова намера не постоји. Уколико je моторно возило одузело са намером да се трајно прибави противправна имовинска корист за себе или другог, постојаће кривично дело крађе. Пој едина законодавства, као што je раније поменуто, не праве разлику између краЬе и одузимања моторног возила, jep у кривично дело крађе не улази намера противправног присвајања већ се крађом сматра свако противправно одузимање туђе покретне ствари. Занимљиво je споменути законодавство Велике Британије где се временски критериј узима као мерило раздвајања између одузимања у кратком трајању и крађе, jep се сматра да je до 28 дана, послуга моториим возилом, а по протеку овога времена, да je извршена крађа моторног возила. Y погледу виности потребан je умишлај, а поред тога и намера да се возило употреби за вожњу. Требало би истаЬи да судска пракса све учеснике у вожњи противправно одузетог туЬсг моторног возила, који су свесни те чињенице, третира као саизвршиоце овог кривичног дела. Међутим, потребно je разликовати саизвршеоде од саучесннка због примене санкција. Обо разликовање je веома тешко због различии« критерии и теоријских схватања, као и због нејединствености објективног и субјективног елемента (видети цитирани чланак Душана Вујчића). Судска пракса сматра да,, за постојање саизвршилаштва код кривичног дела одузимања моторног возила из чл. 254. а КЗ није одлучујуће ко je од саизвршилаца и на који начин пришао мотору и ставио га у покрет, пошто то може да чини само једно лице, већ да ли je више лица споразумгго одлучило да одузме туђе моторно возило ради употребе за