Анали Правног факултета у Београду

485

ОРУЖАНЕ ФОРМАЦШЕ У ОПШТЕНАРОДНОЈ ОДБРАНИ

те.ъску земљу, а окупација je и заузимање поседа (taking possession) непријатељске земље за циљеве привременог одржања (at any rate temporally ). Исти писац каже да, ако колоне продру и не наилазе на отпор на свом путу, то се може сматрати ефективном окупацијом, и она не престаје ако се из тог места повуку трупе остављајући мање снаге и управу да би дал.е гонили непријател>а (- 1 ). Наши су писци нзричити у том погледу. Радојковић напомиње да се данас инвазија не изједначава са њеном стварном и коначном тековином С 22 ), док С. Аврамов указује да инвазија не значи окупадију (- 3 ) a Andrassy заправо сматра, да, док траје борба, не сматра се да je још окупација ( 24 ). Територијалне ј единице су управо она оружана снага ко ja, продужавајуђи општенародии отпор и борбу на привремено запоседнутој територији, има да обезбеди уставну норму о недопустивости окупације, што значи да омогући легитимном суверену да и фактички ужива свој суверенитет а не да му буде привремено суспендован, што би био случај када би територија била окупирана. Самим тим, ове ј единице не би могле по нашем мишљењу бита нзједначене са боршша покрета отпора на окупираној територији, нити би им то била међународноправна квалификација. Међутим, међународно право ипак нуди таквом непријатељу могућност да, уколико продре на територију жртве напада, има другачију оцену у погледу јачине отпора браниоца па да себе сматра окупатором. Нормално, инвазор je увек настојао да се што пре прогласи окупатором jep онда поседује извесна овлашћеша по међународном праву која и силом може да обезбеди. Наиме, он ће то постићи уколико je иегова сила јача од силе коју буду исползиле територијалне јединице, a која je усмерена, да му онемогући фактичку власт, Смисао наше концепције одбране, гледана кроз норме закона, управо има тај цил>. Y међународном праву je сада, како смо видели, сасвим ирелевантно да ли такве јединице или покрет отпора дејствују на окугшраној или иеокухшрапој територији, или пак својој, односно туђој територији. У том погледу подручје дејства не условљава никакву градацију у међународноправном статусу ових ј единица. 6. Интересантно je обратити пажњу на један додатни услов за једишще покрета отпора који није постојао у класичним правилима ратиог права, a који je сада у Женевским конвенцијама изричито споменут. Наиме, ради се о услову да ове јединице припадају „једној страни у сукобу". У доктрини међународног права после усвајања Женевских коивенција, било je доста примедби на овај услов, где се оправдано схватило да je смисао тога услова одузимање самосталности таквим покретима, и гьихово везивање за зараћену страну која je као таква призната у међународиом праву.

(21) Lauterpacht: International Law sev. Edition Vol. 11, p. 434—435.

(22) Радојковић: Рат и међународно право, изд. Београд, 1947, стр. 86.

(23) С. Аврамов: Међупародно јавно право, Београд 1959, стр. 329.

(24) Andrassy: МеЬународно право, Загреб 1961, стр. 357.