Анали Правног факултета у Београду

486

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Мада и данас може да буде спор и дилема да ли такав покрет треба да има благослов легалне државне власти, односно да буде под њеном контролом, или je доволшо да води борбу против заједничког непријатеља, без обзира на то што га легална власт није изричито признала или подстакла већ je то урадила нека политичка организација ван државне структуре у нашем случају општенародне одбране такве дилеме не постоје. По садазшьим решењима закона о НО, начин борбе и другог вида отпрора против агресора je унапред утврђен и организован. Чињенипа што би на неким регионима наше земл>е ове форме • борбе и организована отпора могле бити различите, па често пута без непосредне везе са врховним командовагьем, не би могла бити доказ непостојања елемената организованости и припадништва страни у сукобу, нашој одржави која, поред тога што их je организовала, као субјект меВународног права одговара за такве акдије. Заправо, по логици Закона такав хетерогени вид отпора агресору биће нормална појава јер су све друштвено-политичке заједшше и радне организације ово право и дужност на одбрану добили као своје „неотуђиво" и „изворно" право, и зависно од околности сваког од ових субјеката може бити реализовано на различите начине. Богатство форми отпора ко je je по Закону о НО предвиђено условлена и богатство оружаних формација које се с тим у вези јављају. Мада су све оружане формације предвиВене под два елемента, Југословенску народну армију и територијалну одбрану, ипак треба схватити да je интенција Закона да јединице територијалне одбране и форме оружаних акција морају бити веома разноврсне. С тим у вези меВународно право нуди могућност да се и правни извори који се односе на levé en masse могу искористити. Y условима савременог оружаног сукоба, поготову кад непријатељ продре на територију браниоца коју он не може фактички да запоседне, сваки сукоб ca ј единиц им а отпора може да се изједначи са условом за акције народа на још неокугаграном подручју, пред његовом „најездом", како то напомитье чл. 4, тач. 6. Треће женевске конвенције од 1949. године. Taj отпор по позитивном меВународном праву не мора да буде организован, а од постојећих услова мора да задовољи два: да отворено носи оружје и да се у оружаним операцијама борци придржавају ратног права. Свесни смо чшьенице да се у овој ситуацији може опет поновити спор, да ли je то join запета окупирана или неокупирана територија, но будуВи да по Закону о НО окупапија територије Јутославије или „њеног дела" не може бити прихвачена пли призната, то je и Закон о НО отворио могушюст за примену овог правног основа, на отпор становништва које буде пред непријатељем устало да му спречи даље надирагье. Нигде се у меВународном праву не каже колика треба да буде та територија а израз »en masse« веома je неодређен, те објективно даје могућност да се може односити и на једно село. Елеменат спонтаности у оваквој борби не искључује могућност организованости. Спонтаност би далеко више могла да изазове нежел>ене последице од стране појединада него кад у таквој акцији постоји организација: старешине, распоред бораца, дисциплина и сл., те je сасвим логично