Анали Правног факултета у Београду

487

ОРУЖАНЕ ФОРМАЦИЈЕ Y ОПШТЕНАРОДНОЈ ОДБРАНИ

да ако je допуштена спонтаност таквог устанка a fortiori допуштена je и организованост jep je то гаранција више да ће наведена два услова које захтева међународно право бити боље поштована. Y нашем систему општенародне одбране та организованост произлази из општих норми Закона о дужностима грађана, организација и органа да пружају отпор као и из ингеренције разних друштвено-политичких заједница. Међутим, ова норма у меВународном праву услед разних војних околности може да се искористи и у случајевима трансформации е оваквог отпора из спонтаног у организовани и обратно, jep се може очекивати да овај спонтани устанак прерасте током борбе у организовани. Y меВународном праву нема ни одреВеног услова који би показао колико непријатељ мора да буде удаљен да би на његово „приближавање" тај устанак избио. По војничкој логици, такав би отпор могао да избије и у непријатељској позадиыи после гьеговог продора на нашу територију, услед чињенице што ту позадину није фактички посео окупирао. Циљ таквог оружаног отпора, било спонтаног или организованог, могао би бити да се не дозволи да ту неокупирану „енклаву“ поседне, да се трупе на главнијем положају растерете притиска. ЕЬегова акдија која би се у том случају усмерила ка том подручју може бити изједначена са „приближавање непријатељских трупа“ на још неокупираној територији како се то истичс у члану 2. Хашког правилника и чл. 4. Треће женевске конвенције. Будући да се у савременом рату фронт наступања непријатеља не може замислити као некад, већ су фронтови испресецани савременим маневрима који условљавју брзе промене правда, то je без значаја у меВународном праву што ће то приближавање непријател>а дойи са разних страна и из позадине браниоца. Будући да законодавад граВанина који „организовано и са оружјем" води борбу против непријатеља није у члану 10. уврстио у припаднике територијалне одбране, већ je за н>ега резервисао посебни став, да je му основу, с једне стране, за његово сврставагье у levé en masse, а с друге стране, љегово организовано дејство би по закону могло да укаже да, иако би чак индивидуално био затечен у борби, он припада законитим оружаним снагама и води заједничку борбу, те његова акција може бити покривена са неколико правних основа. Најзад, вредно je указати да je у преамбули Закона о НО (одељак HI) изрнчито наведено да ће се припадници оружаних снага приликом извоВења ратних дејстава придржавати „увек и под свим околностима правила ратног права о хуманом постулату са рањеним и заробљеним непријатељем'. Погрешно je мислити да je на тај начин овај кодекс правила ратног права исклучиво прихваћен од стране оружаних снага Југославије. Ради се заправо о томе да се ова правила неће прекршити већ ће бити поштована у свим приликама, па чак неће бити погажена ни с позивом на репресалију. Самим тим није речено да и друга правила ратног права неће бити поштована, поготово она која штите цивилно становништво и сл., jep снаге општенародне одбране ратују на сопственој територији, те им неће бити ни објективно могуће да наносе патње непријател>ском цивилном становништву.