Анали Правног факултета у Београду

502

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Исто тако, М. Младеновић у юьизи „Развод брака“ сматра да je нормираље споразумног развода нужна појава у сувременохм друштву, која резултира из објективних друштвених кретања, све веће економске сигур ности човјека, еманципације жена и пораста културног нивоа брачних другова. Дапаче у својим закључним разматрањима детаљно разрађује институт: „б. Брачни другови могу споразумно тражити развод брака". Супрузи који желе да се разведу споразумно дужни су суду подннјети овјерену писмену исправу којом су уредили своје имовинске односе. Ако супрузи имају малољетну или пунољетну дјецу која су неспособна да се сама о себи стара ј у, потребно je да поднесу овјерени споразум о начину вршења родительских права, о уздржавању и одгоју дјеце. Суд ће одбити да разведе брак ако je њихов споразум противан интересима гьихове малољетне односно неспособне дјеце. Кад брачни другови траже споразумно развод брака, обавезно je присуство оба супружника на рочишту за покушај хмирења. Суд не може да закаже главку расправу док не протекне најмање 12 мјесеци од неуспјелог мирења супруга. Суд може овај рок продужити, али пајвише за б мјесеци ако je у изгледу помирење брачних другова. Изузетно, ако супрузи немају дјецу или су им дјеца пунољетна и оспособљена за привреВивање, суд не може продужити рок из претходног става". Од аутора који се жестоко супротставл>ају увођењу споразумног развода у наш правки инструментариј, навеет ћемо суца М. Јовановић. Она у својој необјављеној дисертацијн, од 427 стр., под насловом „Развод брака на основу споразумног тражења брачних другова" која je углавном посвећена проблемахици споразумног приједлога за развод брака долази анализом судске праксе, и то Окружног суда у Сплиту, до закључка да су врло чести споразуми који садрже споразумни приједлог резултат имовинских трансакција, боље речено нан\ате за „слободу"'. Мшпљења je да не само што се не би смјело из тих разлога идеализирати појам сугласности супруга да се разведу већ не бисмо смјели дозволити споразумни развод нити у случајевима кад je споразум несумљив, јер брак ннје само заједница двоје равноправннх партнера него веза ко ja најчешће резултира потомством, а управо оно сноси најтеже посл.едице прекида брака. Y браку je свакако, наводи аутор, један од највећих проблехма прилагођавање супружника на заједнички живот, прилагођавање на свакодневни живот два људска брића која су се прије брака развијала одвојено, у разним срединама, с разним навикама, a која поред тога носе у себи и своје различите особине. У пропесу привикавања мора доћи до криза. Тај процес није у сваком браку једнаког интензитета и ритма. Кризе су често пролазне, па ако je друштво заинтересирано за стабилност бракова, онда ће настојати да смири супружнике а не да им пружи тако дивну могућност брзог