Анали Правног факултета у Београду

503

РАЗВОД БРАКА НА ОСНОВИ СПОРАЗУМА СУПРУГА

излазака из брака као што je споразумнн развод. Уколико je заједнички живот неодржив и без резона нормално je да ће суд изрећи развод. Y чланку се аутор надаље осврће и на доста учестало схваћање у стручној литератури да интелектуално уздигнути брачни другови могу много зрелије да одлуче споразумно о свом разводу брака, те да се код њих разлика између споразумног приједлога и споразумног развода ријетко појављује. М. Јовановић нас увјерава, у својству практичара, да су код таквих партнера тренутачне и лакомислене одлуке врло честе: „Рекли бисмо да je код њих та опасност join већа због изразите индивидуалности, малограВанске осјетљивости, женине релативно друштвено веће самосталности и много веће ослобођености од друштвених традиција о чувању брака и породице". Закључна разматрања. Премда су у конфигурации аргумената за и аргумената против легализације развода на основп споразума супруга дилеме велике, ипак смо се опредијелили за споразумнн развод брака као рјешење у новој кодификацији али искључиво за супруге без малољетне и са њима изједначене дједе. Учестали споразумнн приједлози који ce contra legem претварају у споразумне разводе, фингиране несугласности нарави, на чнје постојање указују сви практичари и низ теоретичара, јасно упућују на закључак да велики број супружника жели сачувати своју интиму и на један дискретан начин прекинутн брак. Не можемо затворити очи пред чиньеетщом да ува Вање института споразумног развода у становитој мјери стимулира лакомисленија закључења и брзоплете разводе; али, уколико бисмо дозволили коришћење те установе тек након што проВу двије године од склапања брака, донекле бисмо могли спријечити ту нежел>ену посљедицу. Но, споразумнн развод ипак не треба да има потпуно антиодгојно дјеловање. Сувремени људи сами врше избор свог брачног друга, па уколико нема ј у дјеце и сами сносе посљедице неуспјелог избора што може бити добра поука за будућност. Брак који je основа породице захтијева јачу и другачију заштиту друштва. Супрузи роднтељи малол>етне дјеце не могу се ставит у исту позицију са брачиим друговима без дјеце. Равноправност je релативаи појам, тј. људи су равноправии учесници у правним збивањима ј едино уколико испуњавају исте увјете, а то важи и за супруге. Прекид брака за дјецу у прво вријеме доноси низ емотивних тешкоћа које се касније често замјењују одгојним. Због тога je сваки покушај да ce задржи заједница (са дјецом) која показује и мало наде за оздрављење вриједан труда. Насугхрот томе, отежавање развода партнерима без дјеце може бити врло лош потез. Умирене кризе у чијој се позадини налази тешки поремећај, могу рецидивирати након роВења дјетета, а да су супрузи прекинули заједницу, не би дошло до потомства у тако неуспјелој вези. Кад смо већ навели, у упоредном праву налазимо ограниченна употребе шгститута споразумног развода уколико су супрузи већ низ година