Анали Правног факултета у Београду

653

БЕЛЕШКЕ

твене трупе, важно je у законику о породици предвидети и мере помоћу којих би друштво помагало, штитило и путем правних норми регулисало однос друштва према породици, а посебно према деци у оквиру породице, како за време њеног трајања, тако приликом њеног распадања. Потребно je створити институцију ко ja „не смије бити орган, јер би тиме наметнула државни карактер заштите и ограничила средства којима се она пружа, може бити носилац свих видова заштите, дакле државне и one друштвених организациј а". Др Марко Младеновић у оквиру теза „Место друштвене заједнице у Законику о породици“ посебну пажњу je посветио развоју породице од патријархалне, преко индустријске до демократске и видозима државне интервенције у заштити породице. Y нашој земљи, до сада, није довољно спроведена помоћ државе породици и неопходно je, кроз правке норме породичног законодавства спровести систематску и организовану заштиту државе, да би се тиме терет објективних тешкоћа поделио измеВу заједнще и појединца, и да се не би свалио само на појединца посебно у случајевима објективних тешкоћа. Нарочито би ново законодавство морало да се интересује за породицу пре него што она постане друштвени проблем а не само у случајевима породичне патологије. Радивоје С. Поповић, професор Бите школе за социјалне раднике у Београду, у свом реферату: „Елементи социјалног рада у пародийном праву“, посматрајући динамику развоја породице и немогућности одговарајућег правног регулисања, истиче неопходност социјалног рада чији je предмет „пружање свестране помоћи као посебном кориснику социјалне заштите применом посебних метода групног социјалног рада". Поред правног регулисагьа односа у оквиру породице, треба регулисати и односе измеВу породице и друштва, водећи рачуна о могућностима друштва и дужностима чланова породице. Образовање посебног друштвеног тела за заштиту породице, које би имало шира овлашћења од органа старатељства и које би било повезаније са породицом, јесте неопходност. Ар Милан Поповић, научни сарадник Института за социјалну политику у Београду у реферату: „Орган за заштиту породице или орган старатељства", анализирао je потребу систематске организоване заштите породице, без обзира на све разлике које постоје између породица. Органи старательства који у овом раду имају извесна искуства, мада често нису могли да одговоре својим задацима, могли би да прошире своју делатност и да постану органи за заштиту породице, или ће се образовати нове институције. Важна je делатност која je неопходна и која, свакако, треба да нађе своје место у новим законским прописима. Дискутанта који су третарали проблем социјалног схватања породице и односа друштвене заједнице и породице, показали су разноврсним гфилазима овој тематици сву комплексност проблема и потребу што бољег законског регулисања. Џемал Паралија се посебно залагао за друштвену заштиту породице и деце, сматрајући да се не треба задржати на класичним одредбама које регулишу односе чланова породице, већ их проширити и на заштиту породице, јер њена стабилност не зависи искључиво од њених чланова, на њих делује и низ других фактора и зато не може пасти само на њихов терет. До сада држава није предузимала никакве материјалне обавезе а неопходно je да заједница уложи један део за изградњу човека и члана те заједнице, стварајући устаиове за смештај деце, и трудећи се да се свој деци обезбеди бар приближно иста старт. Др Михаила Митић сматра да je организациона структура органа старатељства претрпела неуспех и да би зато требало ову службу пренети на судске органе, где je обзебеВеи стручни састав, и где би старательски суд могао да доноси брзе и ефикасне мере. Др Оливера Бурић истиче да се социолошки приступ породици додирује са правним решеььима и да се не треба задржати само на утицају друштва на породицу већ би требало проучавати и положај породице у друштвеном систему. Посебно зато што све породице нису