Анали Правног факултета у Београду

151

ПРИЛОЗИ

цену учврстити, а у томе процесу улога кривичног права се састојала у обезбеђењу њиховог релативно стабилног развоја, дакле њиховог ненарушавања. Стабнлност њихова je, меЬутим, у тим временима, била доста озбиљно угрожена. Y таквим условима се аналогија у кривичном праву појављује као веома погодно средство овакве заштите. Овај разлог je за нас, чини нам се, био најбитнији и указује на схватање аналогије у ужем смислу као једног привременог и тренутно неопходног средства у кривичном праву. Донети Кривични законик (1951. г), je доказао да je она код нас, у то време, доиста тако и схватана. Међутим, и код нас се, као и у совјетској теорији (од ко je je je дно време много шта некритички прихватано), јавило мишљење да je законска аналогија у кривичном праву, поред осталог, и средство заштите и обезбеђења законитости, у овој грани права и шире (®). 111. Законодавна решења у вези са аналогијом Са становишта законодавне технике, кривично законодавство може према аналогији да заузме један од следећих ставова: а) Да je изричито забрани. Овакав поступай je доста редак ( 9 ). Ykoлико веђ хоће да онемогући примену овог института, кривично законодавство обично нема виднијих потреба да овако поступи, пошто je забрањује посредно. Наиме, у модерним кривичним законшщма редовно се регулише, поставља, начело законитости, као општи и један од најнеприкосновенијих принципа у њему. Преко конституисања овог принципа, прећутно се подразумева забрана аналогије у ужем смислу, а за обим примене аналогии inter lege су релевантне појединачне кривичне норме, које и не морају да je познају. б) Y неким кривичним законима (аустријски од 1852, турски од 1926, грчки од 1924, талијански и швајцарски од 1927) захтева се да се у закону „изричито” установи претвьа казном, да би уопште могло да се говори о кривичном делу и кривичној одговорности. Ова ситуација je, у ствари, нетто конкретнији облик претходне. ц) Могуће je да законодавац не употребљава термин „изричито” или неки сличая, али из дикције одговарајућег члана у којем се нормира начело законитости произлази да таква забрана постоји. Ова ситуација се среће у многим законодавствима па и у нашем КЗ. д) Кривично законодавство може (то je редовна појава) да изричито или прећутно забрани аналогију у ужем смислу, а да у појединим одредбама признаје аналогију inter lege. Тако треба, мислимо, тумачити и наш КЗ (ослоном на чл. 3), а овако je поступио и наш предратни КЗ (из 1929. г.).

(8) Најдоследније се о овоме код нас својевремено изјаснио проф. С. Франк („Казнено право", Загреб, 1950, стр. 17, 22 и др., а нарочито у чланку: ~3начење начела законитости у Кривичном законику", Зборник ГГравног факултета у Загребу, 1948, стр. 231—253), мада се у своме постхуманом делу (~Теорија казненог права", Загреб, 1955) критичније односи према акалогији у кривичном праву, па посебно указује и на то, да она може да послужи као ~трик за искључење начела законитости" (стр, 76). Такође и: Р. Лукић, „Напомена о појму и примени аналогијс у нашем кривичном праву", Архив, бр. 1/1948.

(э) Изричито je забранио аналогију, на пример, Кривични Законик Републике Сан Марино, од 1934. г. (атр. 2).