Анали Правног факултета у Београду

155

ПРИЛОЗИ

Укидањем законске аналогије није, међутим, престала да постоји и аналогија уопште у нашем кривичном праву. Она више не постоји као општи и посебно нормирани институт кривичног права, већ као средство у тумачењу и схватању обима важења појединих кривичноправних норми. Овај вид аналогије (analogia inter lege) редовно je постојао и редовно постојн у свим кривичним законодавствима. Он се појавлује као веома породно средство за формирање довољно еластичне кривичноправне норме, која се може да прилагали друштвеној стварности. Истовремено, ова аналошја у кривичном праву омогућава да се избегне потреба за доношењем већег броја кривичноправних норми, будућн да нееластично, чврсто нормирање условљава већи број норми. Са друге стране, ова врста аналогије у кривичном праву не крије у себи ни приближно онолико опасности колико je заиста крије аналоги]а у ужем смислу. Обо, пре свега, због тога што je ова инкорпорисана у једну, конкретну норму и што служи само потребама тумачења те норме, и, друга, због тога што je њена примени и у оквнру тако постављене правке норме ближе одређена, не само оним појмом којим се она одређује већ и другим правним појмовима (нарочито уколико се они у већем броју exempla ratio наводе) који ce срећу у конкретној кривичноправној норми. Из горњег произилази да je сасвим разумливо што je и наш нови КЗ задржао односно увео аналогију inter lege у своје поједине норме. Потребно je, међутим, нагласити да и тај еластицитет прописа који ce остварује аналогијом inter lege не сме у кривичном праву да пређе потребив границе, јер би широка примени и ове аналошје у кривичном праву могла да претвори кривични закон у недозвољено неодређени правни текст, што би у крајњој консеквенци могло да води извесној арбитрерности у обиму који би био недозволен за ову грану права. Зато je веома значајно одредити у које кривичноправне норме и у којем обиму je потребно (неопходно) увести овај институт. Постоје такве кривичноправне норме у којнма ни овој врсти аналогије свакако не би требало да буде места, па je разумније да у љима постоји таксативно одређивање ситуација у којима ће се конкретна кривична норма применити, тј. потребно je да буде комплетно предизно поставлена. Ово се нарочито односи на норме општег дела кривичног закона, пошто je њихово дејство опште, дакле шире; али и у кривичноправним нормами посебног дела (посебне инкриминације) треба настојати да се ова аналогија по могућности избегава. Наћи меру примене ове аналогије у датом кривичном праву свакако je конкретно питање. Разумливо je да обим примене ове аналоги)е и у нашем кривичном праву не завися само од законодавца. Законодавац само каже када (поводом примене којих кривичних норми) се ова аналогија може применити, али je ствар конкретног тумачења и примене кривичног права у којем обиму ће се она применити, пошто je могуће шире и уже тумачење и самих појмова који у одређеној кривичноправној норми yrryhyjy, пре свега судију, на примену ове врсте аналогије. Отуд би за наше услове било веома интересантно упознати се и са судском праксом у погледу тумачења и примене оних кривичноправних норми ко je у себи садрже могућност примене ове врсте аналоги) е.