Анали Правног факултета у Београду

156

4НАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Кривични законик познаје овај институт и у свои општем и у свом посебном делу. Разумљиво je да примена ове врсте аналогаје у правној норми општег дела КЗ има шире, управо онште дејство. То je можда и разлог зашто je законодавац био шкртији у уношењу овог института у општи део КЗ. Карактеристично je да je и наша теорија указивала на присуство ове врсте аналогије искључиво у посебном делу КЗ, а не и на гьену инкорпорисаност и у општим кривичноправним нормама. Y постављању ове врсте аналогије наш законодавац поступа различито. Понекад je одмах из термина који се употребљава јасно да je у питању аналогија, сличност примене („и на друга сличай начин", „или слична средства"). Y већем броју случајева се не употребљава термин сличая или слично, већ неки друга израз, али je очигледно (произлази из смисла и дикције правне норме) да треба применит ову врсту аналогаје („дело истоврсно", „сродност учшьених кривичних дела", „друге обавезе" очигледно сличне са наведеним, „и све друге околности" хакође очигледно сличне са наведеним, „или на друга начин", „или из других ниских побуда", „или какво друго стање" ). Може се поставити питање да ли je ову врсту аналогије могуће и потребно овако широко схватити. Обично се каже да ова врста аналогије у кривичном праву постоји искључиво онда када законодавац изричито говори о слично] ситуацији или сличној примени норме. Мислимо да се овакви ставови исувише поводе за језичким тумачењехм кривичноправних норми, које je недовољно да се схвати њихов дубљи смисао, за тумачење заиста неопходан. Отуд сматрамо да je и корисно и могуће овакво шире тумачење схватања о присутности аналогаје inter lege у нашем кривичном праву. Y општем делу КЗ се овакве ситуације срећу, на пример, у члановима: 20, ст. 2; 40; 40а, ст. 3; 496; 506, ст. 3; 53, ст. 3; 55а, ст. 1. Y посебном делу КЗ оваквих ситуација je, у свим групама кривичних дела, доста, на пример у следећим члановима: 105, ст. 2; 114; 116, ст. 2; 119; 120; 135, ст. 2 т. 3; 150; 170; 171; 180: 199; 201; 220, 222; 231; 265; итд. («)• Може се рећи да ова врста аналогије у нашем кривичном праву пре свега служи за утврђивање смисла закона и воље законодавца, при чему je она уоквирена у уже схватање начела законитости у кривичном праву и исклзучује арбитрерност и сваку произвољност. Примењивач оваквих кривичноправних норми je доста везан нормой да би могао сувише слободно да je тумачи, али му je истовремено дато једно средство којим ће моћи донекле еластично да je тумачи. Примена ове врсте аналоги)е je доста блиска примени екстензивног тумачења кривичног права. Као што се внди, наш КЗ не познаје законску аналоги) у. Међутим, у нашој правној теорији се појављују схватаньа да би у неким ситуацијама требало применит аналогију у ужем смислу и у нашем кривичном праву. Проф. Таховић je мишљења да je изузетно могуће примешгги аналогију у следећим случајевима (очигледно мислећи на законску аналоги]у): а) у

(15) Вндети детаљан приказ ових ситуација у нашем КЗ: В. Проевскн, „Analogia inter lege како метод во кривичното право", Правна мисла, бр. I—2/1967, стр. 50—53. Такође: С. Франк, „Теорија казнеиог права", стр. 77.