Анали Правног факултета у Београду

163

ДИСКУСИ JA

радника у тој организации, што значи да je по закону радни однос таквог лица са радном организацијом допуштен и могућан. Потврда за ово налази се у самом радном законодавству и другим законима који се односе на одређене категорије радних људи. Тако, Основнн закон о радним односима (пречишћен текст „Службени лист СФРЈ", бр. 12/70) nonno je (чл. 7) истакао да радна организација (заједница) ca своје стране доприноси остваривању права на рад и стадности запошљења радника, нормира у чл. 20. да je свако слободно радно место доступно сваком раднику који испуњава опште и посебне услове (став 1), те да иико не може ограничити слободу радника у избору радне организације у коју жели да ступи (став 2). Ове одредбе су само потврда зајемченог уставног права на рад и равноправности људи у оствариваньу овог права. С друге стране, Основни закон о радним односима поставља границе и за утврђивање услова за ступање у радну организацију. Управо, овај закон у чл. 21, предвиђајући два општа услова за ступагье у радну оргаппзацију (став 1), у ставу 3. одређује оквирно појам и садржај посебних услова. Наиме, из самог текста става 3. излази да се посебнн услови везују за радно место, те да се одређују искључиво према особености радног процеса и пословима који се остварују на радном месту, с тим да сами услови, у суштини, садрже захтеве које радник треба да испуњава у погледу стручпих и других радних способности потребних за обављање послова на одреВеном радном месту. То јасно излази и из начелне одредбе чл. 5. Основног закона о радним односима. Само те услове може да утврћује радна заједница у уопштем агсту радне организације. Према томе, сви други услови, који не би садржавали захтеве у погледу стручних и других способности, већ какве друге ван ових (као нпр., захтев односно услов да радник није у сродничким везама са којим од већ запошљених радника), тешко би се могли прихватити, јер, по нашем мишљењу, не би били у складу са законом, тако да би њихово уношење у општи акт радне организације било противзаконито. Таено je, од овог треба изузети случајеве када je посебним законом за одреБене друштвене делатности или службе предвиБено друкчије регулисање општих и посебних услова, односно одступање од услова за ступање у радни однос, како су они постављени у Основном закону о радним односима, или самим посебним законом дата могућност да радна организација слободно обрађује ове услове према својим потребама и карактеру пословагьа и рада у њој, не искључујући ни могућност нормирања ближег средства као сметње за ступање у радни однос. Према томе, уколико таква једна посебна законска одредба не постоји за одређивање услова за ступање на рад у Радио-телевизију Београд, мислимо да ни у општем акту ове установе не би могла да се уноси. Колико je нама познато, такие законске одредбе нема, као што, нпр., постоји у Основном закону о судовима опште надлежности у коме je предвиђено (чл. 42) да „за судију или судију поротника не може бита бирано лиде које je изабраном судији тога суда брачни друг или сродник у право ј или побочној линији до другог степена." Аруго je питање, потребно je то овде напоменути, да ли сродство измеВу радника у самој радној организацији може бити сметња за успо-