Анали Правног факултета у Београду

166

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

лица, те уколико je утврди, доноси пресуду којохм разводи брак. Суд у тим случајевима није дужан да утврђује да ли je измеБу странака дошло до поремећаја брачног живота, jep се то самим утврВивањем једног од постојећих бракоразводних узрока претпоставља ( 2 ), те уколико и скрађује судски поступай. МеВутим, код релативног бракоразводног узрока суд je обавезан да утврди који су разлози довели до поремећености брачног односа, те .да ли су брачни односи супружника поремећени у тој мери да je њихов даљи заједнички живот постао неподношљив. Тек после тако проведеног поступка суд доноси одлуку којом разводи брак. Апсолутни бракоразводни узроци садржани у члановима 54. до 60. Основног закона о браку, као и став 1, члана 53. ОЗБ-а својом формулацијом која гласи; „Ако су услед несагласности нарави, трајног неспоразума, неуклоњивог Непријатељства или из ма ког другог узрока брачни односи толико поремећени да je заједнички живот постао неподношљив, свакн брачни друг може тражити развод брака’’, нису изазвали никакву полемику у правној литературы, нити дилеме у примени од стране судова. МеВутим, став 2, члана 53. ОЗБ-а који гласи; „Сматраће се нарочито да je заједнички живот супруга постао неподногшъив ако оба брачна друга наводећи оправдане разлоге споразумно траже развод брака. Ако je поремећај брачних односа настао исюъучиво кривицом једног супруга, право на тражење припада само другој страни". Од самог доношена до данас изазивао je веома широку дискусију наших теоретичара ( 3 ) о његовом стварном значењу и тумачењу које му дају првостепени судови, као и различиту примену од стране самих судова. С обзиром да je став 2, члана 53. ОЗБ-а изазвао толико различиту полемику у теорији и примену у пракси да се дијапазон заузетих мишљења и ставова кретао и креће од установе споразумног тражења развода брака до споразумног развода брака, то овом приликом не можемо ни додирнути ову доста различиту материју, ограђујући се само на разматрање два

(2) Ово гледиште заступа и др Марко Младеновић који каже; „Y материјн развода брака то су одредбе из чл. 57, 58, 59, 61. и 63. Тежиште овде није на последицн већ на узроку: развод представ.ъа право супруга ако je настушю узрок предвиђен законом без обзира да ли je објектнвно дошло до тешке поремећености брачне заједннце jep се последица по самом закону претпоставља" . Др Марко Младеновић, Развод брака, Београд, 1964. стр. 267.

( 3 ) Y југословенској литературы по питању стварног значења и домашаја става 2, члана 53. ОЗБ-а појавила су се веома различнта гледишта, која се сва међусобно разликују бар у по ј едйностима. О томе су писали: Проф. др Михаило Константиновнћ, „Развод брака због тепхке поремећености брачних односа (чл. 56. Основног закона о браку)", „Народни правник", 1949. бр. 2—3, стр. 61—69; Проф. др Мехмед Беговић, Породично право, Беохрад, 1961. г. стр. 93—96; Проф. др Војислав Бакић, Породично право, Београд, 1962. стр. 150; Др Марко Младеновић, „Споразумно тражење развода или развод брака по споразуму", „Наша законнтост , 1962. г. бр. 9—12 стр. 501. и Развод брака, 1964. г. стр. 273; Проф. Синиша Трива, „Споразумно тражење развода брака", „Анали Правног факултета у Београду, 1957, бр. 1, сгр. 50—64; Др Бранко Базала, „Новелирахье одредаба Основног закона о браку у погледу развода брака", „Наша законнтост", година XI (1957), бр. 11—12, стр. 466—474; Проф. Ана Прокоп, Коментар Основног закона о браку, Загреб, 1960. стр. 232—235; Др Златко Крижанић, „О узроцима за развод брака", „Наша законнтост", 1951. бр. 1, стр. 65—77; Проф. Бертолд Риснер, Породично право, Загреб, 1950, стр. 93—96; Проф. Алојзије Финжгар, „Пнтање развода брака", „Анали Правног факултета у Београду", 1957, бр. 4, стр. 421—431 и Родбпнско право, Лзуб.ьана, 1963. стр. 96—99.