Анали Правног факултета у Београду

167

ДИСКУ CH JA

основна појма; споразумни развод брака и споразумно тражење развода брака. Овде, найме, морамо строго водити рачуна о појмовима двеју блиских установа: споразумном разводу брака и споразумном тражењу развода брака. Сматрам да ово разликовагье предсхавља основно претходно питанье коју ћемо од наведених двеју установа усвојихи нашим закоником. Y споразумном разводу брака ирелевантан je узрок који je довео до поремећаја брачног односа супруга и суд не улази у испитиваьье стварног стања поремећености брачних односа. Y споразумном тражењу развода брака, међутим, бракоразводни узрок се мора утврВивати, као и доказати да je проузроковао поремећеност брачних односа до неподношљивости брачног живота, што суд мора ценити у сваком конкретном случају. Наша досадашња су дека пракса показује да судови нису на жалост, водили рачуна нити су се придржавали законског текста, иако им je законодавац, уводећн установу споразумног тражења развода брака поставио такав захтев. Сматрам да овде треба нагласити како постоји огроман раскорак између позитивног законодавства и судске праксе у погледу утврВивагьа границе и обима установе споразумног тражења развода брака, и оног који je законодавац поставио законским текстом, до потпуне примене споразумног развода. Ово указује на извесну празнину садашньег става 2, члана 53. ОЗБ-а која се састоји у прешироком тумачегьу овог прописа кроз иегову примену у судској пракси. Ово je, сматрам, тренутак када треба нагласити да су прописи о споразумном разводу брака били донети у време када се ова установа хек уводила у нас, без икакве традиције. Логично je и природно што je веома буран разве j ове установе, социолошки тако значајне, далеко претекао постојеће прописе. Мишљења сам да треба задржати установу споразумног тражегьа развода брака, ко ja одбацује законски аутоматизам и омогућава веома активну улогу нашим судовима у друштвеној заштити брака и породице. Тиме решавамо и оно основно напред споменуто правно шгтање избора између двеју установа споразумног развода брака и споразумног тражегьа развода брака. ТакоВе треба напоменути да ни једно законодавство у свету не познаје чист споразумни развод брака ( 4 ). Y свим државама где je уведена,

(4) Y Француској, буржоаска револуција je 20. септембра 1792. увела споразуман развод брака, год утицајем природноправне школе, који je потом, у више наврата мењан да би Наполеон својим Кодексом од 1804. знатно сузио могућносг развода брака, али je установа споразумног развода брака и даље остала уз јако компликован поступак и испуњење претходких услова. После рестаурације Бурбона 1816. укинута je уогтште установа развода брака све до 1880, када je познати Nacquet-ов закон поново увео установу развода брака али без усвајања установе споразумног развода брака. Међутим, у Белгији се установа споразумног развода брака примењује па основу Code civil-a до данас, али по једном отежаном поступку где je претходно потребно испуњење одређених услова. Y Совјетском Савезу, након октобарске револуције. Декретом о разводу брака од 1917. године толико су олакшали развод брака, да je прихваћена не само апсолутна примена споразумног развода брака већ и развод брака на захтев само једног супружника. Законом о браку, породили и старатељству од 1926. године који je ступио на снагу 1. јануара 1927, супружншди су фактички споразумом без икаквих формалности могли да се разведу, па се то право давало, штавише, и једностраној вол.п сваког од супруга (в. Свердлов, И. М. Семеј-