Анали Правног факултета у Београду

193

ПРИКАЗИ

упозорити на извесне неправилности код хомологације и уписа у регистар друштва које жели да се констнтуише. Међутим, откривање неправилности од стране јавног тужиоца доводи до распуштања друштва. На излагање о улози јавног тужиоца надовезује се анализа одлука и жалби. По немачком праву судија који je надлежан за верификацију конституисања једног друштва, доноси одлуку којом потврђује или одбија ово конституисање. Одлука може бити донета у било којој форми, али у случају да се њом одбија конституисање, мотиви морају бити образложени. И по италијанском право поступи се на исти начин, уз допуну да се у одлуци морају јасно назначити услови под којима се хомологација може дати. По правима обе земље признање не може бити условно нити делимично. И немачко и италијанско право познају право жалбе на одлуку суда. Међутим, док немачко право ову могућност пружа лицима која су била овлашћена да траже упис у регистар, непрецизан текст италијанског закона довео je до протвуречних ставова. Наиме, поделена су мишлења по гштагьу да ли жалбу могу поднети само акционари или то право припада и јавном тужиоцу. Ова излагања писац завршава краћим заклучком у коме се осврће на француско право. Позната je чињеница, истиче аутор, да je реформа француског права трговачких друштава од 1966. год. предвиВала у првобитном пројекту установу судске контроле приликом конституисања акционарских друштава и да идеја о увођењу ове интервенције судске власти у процес конституисања друштава није била добро примлена од стране практичара. Мада аргументе којима се контрола одбацује аутор сматра неоснованим, не упушта се у доношење одлучујућих закључака, већ само примећује да треба имати на уму чиньеницу да судака контрола не спутана настајање и развој трговачких друштава и да би je стога требало увести у француско право. С друге стране, с обзиром да правна дејства такве контроле доприносе сигурности правннх односа, у њену корисност, тврди аутор, заиста не треба сумњати, што настоји да докаже у наредном оделку. Писац констатује да правки системи како немачког тако и италијанског права почивају на идеји да се најбола заштита коју закон може обезбедити трећим лицима, састојн у пружању могућности трећима да се слободно ослоне на оно што je записано у трговачком регистру. И немачко и италијанско право сматрају увек пуноважним правке послове које je заклучило уписано друштво, без обзира на вьихову валаност. Правки послови заклучени за рачун неугшсаног друштва повлаче, међутим, само личну и солидарну одговорност одреВених физичких лица. Y другом делу своје књиге аутор се задржава на акционарским друштвима по француском праву. Писац најпре анализира припреме за реформу ове гране права, затим начин конституисања акционарских друштава према Закону од 34. VII 1966. године и на крају дејства уписа акционарских друштава у регистар предузећа. Пре него што je прешао на излагање о припремама за реформу, аутор нас подсећа да постоје две могућности за настанак трговачких друштава. Наиме, друштво настаје или на основу уговора који странке слободно заклучују, па правни субјективитет стиче без интервенције државе, или je пак друштво организована институција, стварно независна од воле странака, с обзиром да својство правног лица добија посредством јавне власти. Француско право je остало верно уговорном типу акционарског друштва, типу који je немачки законодавац одбацио join 1933, године, a италијански 1942. г., и то у корист идеје о друштву-институцији. Пројект реформе уливао je наду да ће француско право заменити традиционалну концепцију модерннм схватањем, jep je по угледу на немачко и италијанско право, судска контрола била у центру предлаганих новина. Пошто веома изненађује чињеница да се изгласани закон битно разликује од првобитног пројекта, аутор je сматрао да je истовремено и занимливо и корисно детално гфиказати читав ток реформе. Наиме, потреба да се разбацани законски текстови који се односе на трговачка друштва на неки начин обједине и кодификују, осетила се