Анали Правног факултета у Београду

185

РИМСКО ПРАВО ДАНАС

редакторы су морали да дају места основным ннститутима римског приватног права. Тако у нему налазимо и зајам, и послугу, и трампу и друге уговоре које су оформили стари Римљани. Довољно je погледати неке установе нашег облигационог и стварног права (нпр. службености), па да се постави питавье како je уопште могуће у овом нашем свету, у коме „све тече и све се мења”, да неке категорије, настале пре петнаест и више векова, остану готово недирнуте. Такав пример трајања тешко je наћи ма у ком другом виду људског стваралаштва. Ако се важност епоха и цивилизација у историји цени њиховом присутношћу сада, у данаппьем свету, онда римско право има вишеструко већи значај него сва остала права заједно. Чак и они институты који воде порекло из неких других старых правних система, најчешће су дошли до нас посредством Римл>ана (хипотека, принцип хаварије према lex Radia de jactu и други). 5. Многи цивилисти спадају у поштоваоце римског права, а неки су и школовани на римском праву. Y уџбеницима Грађанског и Облигационог права често се помињу Римљани. Али се обично наилази и на неке резерве и ограде, иако се признаје велики допринос Римл>анима. Тако се римском праву замера, наведимо само најважније; да познаје апсолутну својину, својину која није ничим ограничена, и да, уопште узев, не зна за институт злоупотребе права; да je римски систем облигација прожег формализмом, jep je важило правило: nudum pactum non parit actionem. Осим тога, облигације су биле строго везане за личност, тако да није било ни заступништва нити преношења тражбине. Да ли су ове замерке оправдане? Пођимо од апсолутности римске својине. Веровање да Римљани ничим не ограничавају својину заснива се на добро познатом тројству овлашћења које има сопственик: usas, fractus, abusus, као и на погрешном превођењу речи abusus са злоупотреба. Али ово није дефиниција коју су дали римски правнтщи, већ конструкција постглосатора, на основу неких норми које се односе на плодоуживање ( 26 ); а и та сама дефиниција није добар аргумент за апсолутпост и неограниченост својине, jep у целини гласи: itis utendi, fruendi et abutendi re sua quatenus iuris ratio patitur. Према томе, сопственикова овлашћења ce крећу у оквирима ко je правый ratio допушта. Нешто je ближа изворним текстовима „дефиниција” својине као piena in re pot estas, иако Римљани, колико je познато, нису нигде дефинисали својину, нити постоји посебна книга, чак посебан титулус у Институцијама или Аигестама посвећен искључиво својини. На једном месту у Институцијама у одељењу у коме je реч y плодоуживању (I, 2,4, 4), каже се да власник, у случају плодоуживања има голу, празну својину, али да Йе онда када плодоужнвање престане, добити пуну власт над ствари. Тако je настала горња дефиниција својине. Чак и ако прихватимо конструкцију постглосатора о постојању usus, fructus, abusus-а, abusare у овом случају не значи што и abuser у француском или abusare у италијанском, одно-

(20) I, 11, 4, 4.