Анали Правног факултета у Београду

187

РИМСКО ПРАВО ДАНАС

припадници ове школе су у класичном римском праву видели аутентичан римски дух, а у оном што je следило декаденцију под утицајем грчког и других права. Италијани и друш европски народи, са својим неповерењем према Византији, православл>у и Истоку уопште, радо су прихватили овакав став. А било je и других разлога. Многи правки историчари припадају оном кругу мислилада који се бори за рушење феудалног деспотизма. Природно je што су они осећали мало симпатија за право посткласичног периода, право једне друге врсте деспотије и што су му претпостављали републиканске установе или бар дијархију принципата. Оваквој сличи допринели су и сами Римљани. Квирити су увек били окренути својој прошлости, они су увек уздизали mos maiorum и раније векове своје историје. Чак и у време када Риму тек предстоји процват моћи и културе, Плиније јадикује: „О, какав je био живот предана! Какво поверење при коме се нипгга није печатило.” ( 31 ) Такав начин гледања прихваћен je добр им делом и у марксистичкој историографији. Он се поклапао са неким уцрошћеним премисама о вези измеВу базе и надградње. Како je привреда позне империје назадовала, логично je очекивати да и право буде на нижем нивоу. Као да између права и привреде мора постојати механичка веза. Када се ближе испита оно што се сматра дегенерацијом и опадањем, види се да je то најбољи и најхуманији део римског права: пораст консенсуализма, каузалност, оштећење преко половине, заштита сиромаха, делимична еманципација жене итд. ( 32 ). Екстраординарни поступак много je ближи данашњем поимању процедуре, него легисакциони или формуларни. Од Диоклецијана у праву je заиста дошло до промена, али све оне нису значило назадовање. Почшье превласт jus gentium -а. После додељнвагьа права римског грађанства свим слободним становницима Империје, римско право постаје, уместо права једног народа и једног града, универзално право деле Империје. Зар je околност што je оно најбоље преузето из грчког, јеврејског или других права, значила неку дегенерацију? Са црним тоновима којима се слика посткласични период не слаже се ни чшьеница да je у то време настао Corpus luris Civilis. А управо Jvстинијанова кодификација представља највећи домет римског права. Толико хваљене Гајеве Институције, као аутентични представшие класике, по обиму не чине ни тридесети део Јустинијановог корпуса. Да овај зборник није сачуван, ни Гај ни сви други постојећи текстови не би били доволен разлог да римско право одигра ону улогу коју je имало у историји права и цивилизације. Све то може да чуди ако знамо да je кодификација настала у грчу једне агоније, не само непосредно пред пропаст Западног царства, већ, у извесном смислу, после његовог пада. Ипак, односи измеЬу привредне и војне ситуације, с једне стране, и права, с друге, не могу

(31) Naturalis historiae, XVII, 7.

(32) Riccobono (нав. чланак у Introduction à l'étude de droit comparé, cxp. 242) je критиковао став исгоријске школе, тврдећи да je због њега римско право изгубило неке своје најмодерније црте и да je тако немачким правним историчарима било лако да докажу супериорност германског права. Према писцу, италијански коментатори имају најисправнији однос према римском праву. Близак je овом ставу и Бјонди, иако он сав прогрес и хуманизам посткласичног периода npimncyje утицају хришћанства (Biondi, Il diritto romano Cristiano, Милано, 1952—54; неке примедбе на основне идеје Бјондија: Станојевић, Зајам и камата, Београд, 1966, стр. 137—138).