Анали Правног факултета у Београду

202

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

тат њиховог вредновања са гледишта правног поретка je позитивам, код других, њихова вредност je манљива одн. вредности нема, а код трећих ради се о правној негацији, тј. о позитивном утврђивању њихове правке ыевредности. Суд о противправности je осуђујући суд, он je прекор противстајању правном поретку. Поставлю се питање, ко одређује шта се у једном друштву сматра невредним, другим речима, ко доноси суд о невредности дела, ко оцењује једно дело као противправно. Лист ( 24 ) сматра да je материјални садржај противправности независан од сцене законодавца да je, дакле, метајуристички. Законодавац не проглашава дела противправним, она као таква већ постоје и он их само налази. Већина аутора, пак, сматра да противправност једног дела није унапред дата, већ да зависи од његовог вредновања са гледишта друштвених интереса и потреба. По Наглеру (стр. 14), мада je вредновање, природно, у сазнајно-теоријском смислу субјективно те отуд и релативно, ипак оно у условима социјалног живота и са гледишта практичних потреба има општи карактер. Велцел истине да je противправност један објективан суд. Субјект негативног суда вредности није поједини човек, него правки поредак као такав. Судија не може доносити овај вредносни суд, он само може да већ донети вредносни суд од стране правног порегка само накнадно потврди (Велцел, стр. 46). По нашем мишљењу нема сумње да je оцена противправности један објективан вредносни суд. И даље, пошто je правки поредак израз воље владајуће класе то онда основно мерило за оцену противправности и друштвене невредности једног дела јесте воља и интерес владајуће класе у одређеном друштву. При томе, међутим, треба имати следеће у виду. Законодавац je тај којн ову вољу изражава и правно оформљује. Он je, дакле, тај, који оцењује друштвену и правку вредност односно невредност понашања људи. Са те тачке гледишта посматрано. Лист није у праву када каже да законодавац дела не проглашава противправним већ их налази. Међутим, у једном другом обрту посматрано, ствар изгледа друкчије. Ни воља владајуће класе ни, према томе, воља законодавца, нису апсолутно дати и независни друштвени феномени. Воља владајуће класе и интереси владајуће класе условљени су историјским развитком одређеног друштва, у првом реду развитком његових производних снага. Према томе, шта ће бити интерес владајуће Iсласе, па стога и шта ће бити вол>а владајуће класе, зависи од економске структуре друштва и од политичког система тога друштва који из нье проистиче. Са те тачке гледишта посматрано, друштвено политична и економска структура друштва заправо одређује шта ће бити интерес класе која je на владајућем положају у том друштву и које ће друштвене односе она имати да одржава и брани. Према томе, вола и интерес владајуће класе се појавлују као историјски дати и условљени друштвени феномени на одређеном степену развитка производних снага и продукционих односа. Зато није неправилно рећи да законодавац у суштини не проглашава одре Вена дела противправним, већ се дела као противправна налазе, јер нужно произилазе из одређене друштвено-политнчке

(24) F. V. Liszt, op. cit. стр. 140.