Анали Правног факултета у Београду

160

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ке испуњене, а према околностима не треба уопште одлучивати ако се тужба показује као неоснована (“). Постоји и такво мшпљење, по коме туживост није нека процесна претпоставка за себе, него се своди на тзв. недопуштеност редовног правног пуха ( 12 ). Y системима у којима о акдији (праву на правну заштиту) говоре законски текстови, туживост налази своје место међу претпоставкама за њено вршеьье. Класификацију тих претпоставки поједини писци различиго изводе, и акдија нема исто место код сваког од њих. Али велика већина аутора ко je смо консултовали заступа мишљење да тужбу треба одбацити a limine ако се гьоме тражи заштита KOja није прописана правним поретком ( 13 ). Посебну пажњу заслужује гледиште које објашњење недостатка туживости види у разликовању, карактеристичном за немачку науку, између дута (Schuld, debitum) и одговорности имовином за дуг (Haftung, obligatio). Код натуралне облигације субјективно право постоји, пгто се најбоље види из искључења conditio indebiti. А ако постоји право, мора постојати и дуг. Оно што у оваквим случајевима недостаје, то je одговорност, која се остварује кроз парнични и извршни поступак помоћу јавноправног овлашћења на судску заштиту ( 14 ).

(ii) Nikisch, стр. 224.

(12) Тако Wolff, стр 77. Види: Riezler, стр. 125; Reichel, ЈЈ, 1912, стр. 71. Види и следећу напомену.

(13) Тако за нталијанско право: Micheli, који туживост ставл>а међу процесне претпоставке (presupposti processuali) у ужем смислу, потребив за уредно заснивање парнице, насупрот условима под којима се суд уттушта у меритум (тзв. condizioni dell’azione) (стр. 18—25). Слично Redenti, који узнма да je туживост један од услова за допуштеност гужбе (proponibilità deli'azione) , али да и она представка мериторно питање у ширел! смислу, које треба разликовати како од питања основаности акције (ыеритум у најужем смислу), тако и од процесних претпоставки. Но, ако се покаже да неки од тих услова није испуњен, суд треба тужбу да одбаци, јер нема разлога да се упушта у испитивање њене основаности (стр. 21. и 61). Супротно предњим ауторима, Zanzucchi не убраја способност права за судску заштиту у претпоставке које морају бити испуњепе да би поступак био заснован и развијао се у правду мериторне одлуке. Према томе, туживост би била услов за пресуду у корист тужпоца (стр. 67, 68, 78. и 79). Указујући на непостојање процесних одре даба о туживости, Satt а изражава сагласност са прайсом нталијанског касационог суда, који туживост узима у једном ширем смислу. дакле не само као недопуштеност судског пута или домаћег правосуђа ( difetto di giurisdizione чл. 37 C. Proc. Civ.), *него и као недостатак акшце. Иначе, исти писац не ннсистира на дублем разликовању између одлуке о неприхватливости и неоснованости тужбе, а.ш га сматра целисходним (Commentario, 50 стр. 47, 48. и 163). И савремени француски продесуалисти сматрају туживост као претпоставку за допуштеност мериторне одлуке. Cornu et Foyer узимају да je тужба за заштиту потражхшања коме одговара натурална облигација неприхватлива (irrecevable) , jep се ради о праву које je лишено акдије. Доследно томе, суд неће датп одговор у погледу суштине спора (une réponse au fond), него процесну одлуку којом се тужба из напред наведеног разлога одбија (стр. 269. и 273). Исто тако, и Solus et Perrot истину да носилац једног непотпуног права нема моћ да обавеже суд на испитивање постојања таквог права (стр. 95, 101, 196). Y том смислу и CucheVincent (стр. 11. и 13.)

(14) Од старнјих писаца, ово схватање односа одговорности и туживости заступа Oertmann (стр. 11. и 12. Види код овог писца на истом месту и литературу по питању правне природе нетужнвости.) Binder чак иде тако далеко да пориче постојање правне дужности KOja би одговарала субјектизном праву. Према материјалноправном захтеву стоји само одговорност, која се остварује кроз парницу и принудно извршење. Материјално право има за претпоставку процес, а не обратно (стр. 14). Y новије време изводи нетуживост из одговорности нарочито Esser. По љему, дужност читања значи заповест, а ова се спроводи кроз парницу и принудно извршење. Другим речима, изнудивост je остварење одговорности (стр. 82—84), ко]а се дакле на првом месту показује као један процесни појам. Примећујемо да се разликовање између дуга и одговорности среће и у науци других земаъа, а не само у немачкој, (Види: за аустријско право Gschnitzer, стр. 21; за италијанско Trabucchi, стр. 512; за француско Mazeaud, стр. 18; за југословенско: Вукосић, стр. 406; Шгемпихар, стр. 27.) Одвајање дуга ОА одговорности има и својих противника. Види, на пример, Schlesinger (стр. 22. и 23), Kriickтапп (стр. 309).