Анали Правног факултета у Београду

409

ПРИЛОЗИ

собности. Y погледу правних лица није прихваћена модерна органска теорија, него je речено да те субјекте заступају њихови законски заступници (чл. 65). Занимлшво je, са становишта систематике градива, да су у главу о странкама ушла нека правила у којима нагласак не лежи на појму страйке. Ту спада, прво, одредба о постојању интереса као претпоставци за тражење заштите: „Правку заштиту може да предложи само онај који стоји у неком односу према предмету парнице и има непосредни правки интерес за вођење спора” (чл. 69). Изрично je прописана могућност тужбе за утврЬене (чл. 71) и, што je значајно, преображајне тужбе (чл. 72). Најзад, у истој глави je предвиђена и тзв. action oblique: „Поверилац може тражити заштиту за права свог дужника, са нзузетком оних права која су строго личне природе, ако правну заштиту не тражи дужник" (чл. 73). Сутарничарство. Поводом одредаба о супарничарству, треба учигшти три напомене. Прво, редактори су за случај пропуштања радње од стране само неких супарничара прихватили немачку конструкцију (фикција заступања од стране делатних супарничара), а не аустријску (фикцију да сви супарничари чине једну странку) (чл. 77). Друто што je практично важно ако у случају нужног супарничарства неки супарничари не желе да учествују, онда их они који су тужбу поднели могу позвати у парницу. Доставл>анем тог позива парница према позванима почиње да тече (чл. 87). Одредба je оправдана јер спречава одбијање тужбеног захтева због недостатка стварне легитимације. Најзад, кад je реч о супарничарству, ваља додати још једну одредбу која ако смо je тачно разумели доводи читаоца у недоумицу: у случају да јединствени супарничари поставе супротне тврдње, суд слободно цени њихов значај за поступак и одлуку, и он може на основу те оцене у погледу сваког појединог супарничара да дође до различитих резултата (чл. 78)! Пошто се ради о јединственом супарничарству, требало би очекивати одредбу управо супротне садржине. Различити резултати према по ј единим супарничарима воде различитим пресудама, а то je неприхватљиво. Учешће трећих лица. Појмом учешћа трећих лица обухваћено je и главно мешање, што je са становишта строге теорије неоправдано. Значајно je да се појам споредне интервенције не поклапа са оним што се под тим називом разуме у пашем и у средњеевропским правима. Наиме, Законик, под утицајем француског права, издваја случај у коме странка, ако изгуби спор, стиче регресно право према трећем лицу. Y таквом случају она има право да трећег позове да се прикл>учи парници. Y немачком преводу употреблэен je термин Beiladung, док у француском праву ова установи носи пазив appel en garantie. Y нашем праву би одговарајући израз био „позивање у заштиту”. Али док се по ЗПП-у то позивање обавља по правилима о обавештењу о парници, а у циљу да позвани ступи у партшцу као умешач, у грчком и француском праву je његов положај друкчнји: достављање позива има то дејство да парница према њему почине да тече и суд ће према нему мериторно одлучити у истој парници у којој захтев према туженом буде усвојен. Y кратко, позиванем од стране туженог трећи добија положај страйке. Законик иде чак један корак даље и прописује да суд може трећег да полове по службеној дужности (чл. 89—91). Иначе, странка може, кад постојн интерес трећега, да предузме обавеште-