Анали Правног факултета у Београду

594

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Полазни основи теоријских разматрања на основу којих се оддучио одбацивала или пак признавала злоупотреба права, као и дефиниције злоупохребе или пак признавала злоупотреба права, као и дефиниције злоупотребе из њих настала, биле су веома различите и у крајњој линији условлена филозофским кондептима њихових аутора. Y оквиру правые технике, тј. у процесу стварања, тумачења и примене правних норми, опредељење je све више било за признаванье злоупотребе права, односно забране злоупотребе. Без обзира што су грађански законици садржали изричите одредбе којим се афирмисало познато начело римског права qui suo iure utitur neminem laedit kao нпр. Српски грађански законик и Code civil, судска пракca тих земала je, одређујући границе субјективних права при решавању спорова, полазила од правне једнакости свих луди и на тај начин постепено уводила забрану злоупотребе права. Када се данас читају одредбе Српског граБанског законика или Code civil-г., чини се да се не може да постави спорном забрана злоупотребе права. Очигледност овог става за нас je неоспорна, поготову неопозиви су аргументы у том смыслу које je join 1912. године наводио Н. Перић ( 4 ). Овај став je очигледнији када се иегова изванредна егзегаза смисаоно повеже са одредбама § 2. Увода, у коме се као опште начело поставла да „Y Законику овом прописани су законы грађански као постојана правила ради правде и правице, која се од свакога Србина према брату своме Србину у узајамним својим посебним правима и дужностима изыску je” ( 5 ). Како каже професор Родиер ( Kodiere ) и у француском праву „данас су се духови свикли на ш!сао да вршење неког права не може бита оправдан>е за сваки став. Појам злоупотребе права стекао je право грађанства меЬу правншшма” ( 6 ). Данас je занимљиво разматрагье појма злоупотребе права и са становишта науке и са становишта правне технике. Развојем друштва и социјализацијом права ( 7 ), забрана злоупотребе права je постала опште прихваћени елеменат за одређивање садржине субјективних права, а можда и начело ( 8 ), односно принцип правног система. Зато се може рећи да данас

(4) Н. Перић се опредељује за „гледиште ових правника, по којима je према Српском грађанском законику забрањено вршити права једино у цнљу да се други оштети". Доказујући да ово стаяовиште произплази „на основу духа" као и на основу текста грађанског законнка, аугор констатујс да ~Овакво наше тумачење мора се дозволити jep се види колико je захтев да се спречи вршење права само у цил>у наношења штете другоме, захтев наше моралне свести пошто су га наши правшгци признали као један принцип, јачи и виши и од самог закона тако да га ни сам закон не може уништити"., стр. 130—134. Овај стаз je настао као резултат тумачетъа § 806, у вези са садржином параграфа 27, 31 и 800.

(з) Видети § 2. Српског грађанског законика, IX издазье, 1907, подвукла Б. Јојић.

(б) René Rodiére, Злоупотреби права, Анали Правног факултета у Београду, број I—2/1960. год. стр. 1.

(7) Видети расправу АР А. Гамса, Социјализацнја права, Зборник Правног факултета у

Загребу, 1968, год. стр. 340—354. (8) Y овом раду ће се учинити покушај да се појмовно и термннолошки прецизније одреди злоупотреба права у правном систему постављањем Шlтан>а; да ли je забрана злоупотребе субјективних права посебно начело правног система или елеменат који прецизпнје одређује садржину начела правне једнакости и субјективних права. Реч начело употреблава се у значењу коте одређује професор Лукпћ за општа начела као ~апстрактне норме изведене из низа мање апстрактыих норми које важе за читав низ случајева об\гхваllених нижим нормама . Теорија државе и права, књига 11, Београд, 1958, стр. 255.