Анали Правног факултета у Београду

аргументима али су сматрали да би свако појачавање нове Конвенције у односу на раније умањило изгледе за њено ступање на снагу. Сматрајући да ће Конвенција, оваква каква јесте, бихи корисно оружје у борби против терорнзма, ако кошхромиси садржанн у њој не буду коришћени као нзговори, делегација je гласила за Конвенцнју у целини и Југославија je потписала Монтреалску конвенцију 23. септембра 1971. године.

Ар

Војин Аимитријевић

Ар

Миодраг Трајковић

РЕЗЮМЕ Новая конвенция об охране безопасности граждансгсой авиации Авторы статьи анализируют Монтреальскую конвенцию о борьбе с незаконяими актами, направленными против безопасности гражданской авиации от 23 сентября 1971 года. Конвенция является третьей по порядку конвенцией из т.наз. „уголовно-правовой семьи" международного воздушного права. Первой была Конвенция об уголовных деяниях и других актах в воздушном судне, заключенной в Токио в 1963 году, шторой Конвенция о борьбе с противозаконным похищением воздушного судна, принятой 16 декабря 1970 г. Авторы находят что новейшая конвенция не является в достаточной степени оригинальной и ставят ей в упрек, что она слишком много опирается на предыдущую Гаагскую конвенцию, хтя имела свою специфичную область вопросов. Кроме изложения уголовного деяния по ст. 1 Конвенции, в котором подвергается критике обширность принятой формулировали, авторы анализируют компетенцию в преследовании лица, совершившего преступления и отмечают неэффективность Конвенции в части, относящейся к выдаче преступников. В статье дается также изложение поняатий „воздушного судна в полете" и „воздушного судна в эксплуатации”, упоминаемых в Конвенции. SUMMARY New Convention for the Safety of Civil Aviation The authors analyze the Convention for the Suppression of Unlawful Acts against the Safety of Civil Aviation, done in Montreal on September 23, 1971. It is the third in the family of treaties on »international criminal air law«, coming after the Tokyo Convention on Offences and Certain Other Acts committed on board Aircraft of 1963, and the Hague Convention for the Suppression of Unlawful Seizure of Aircraft of 1970. The authors find that new Convention is not an original legislative effort and that it relies too heavily on the Hague Convention, although the former deals with a specific matter. After a discussion of the definition of the offence, which they find to be overburdened by details, an analysis of the parts of the Convention dealing with jurisdiction and extradition follows. The conclusion is that the solutions are too timid, especially as to the surrender of offenders. At the end the authors deal with the concepts of »aircraft in flight« and »aircraft in service«.

561

КОНВЕНЦИИ ЗА ЗАШТИТУ БЕЗЕЕДНОСТИ ЦИВИЛНОГ ВАЗДУХОПЛОВСТВА