Анали Правног факултета у Београду

210

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

и др.). Значи, нема аутоматског преузимања вишестраних конвенција на основу чшьенице да je важност конвенције проширена или се применивала и на тој територији на којој je настала нова држава. Важност ових конвендија, на основу праксе с којом смо упознати, могла je доћи само на основу формалне изјаве у том смислу учитьене Од стране нове државе (пример тако израженог мишљења Мадагаскар) ( i 2). б) Y погледу сукцесије двостраних уговора пракса je такоВе богата и различита. Y тзв. уговорима о преносу (devolution), чије су одредбе биле скоро истоветне и типске, нове државне-наследниде су приликом стицања независности преузимале оне двостране споразуме, које су закључивале државе-претходнице са трећим државама a примењивали су се на територији, на којој je настала нова држава (најчешће британска пракса а и САД, Холандије, изузетно Француске, са Јорданом, Индијом, Бурмом, Цејлоном, Кипром, Филипинима, Индонезијом, Камбоџом, Лаосом, Мароком итд.). Исти je случај и са разменом нота непосредно по стицању независности, у којима се на општи начин утврђује да ранији двострани и вишестрани споразуми као и друге меВународне обавезе везују државу-наследницу (случај Гане, Нигерије, Малезије, Сиера Леоне итд. такоВе британска пракса). И поред наглашене сукцесије у свим овим уговорима о преносу, ипак су нове државе, по нашем мишљењу, у пракси оствариле право или тежиле томе, да са државама-претходницама и трећим државама у сваком конкретном случају посебно утврде које меВународне обавезе и уговори и даље важе измеВу њих. YrosopHMa о преносу се даје характер општег оквира за регулисање меБусобних односа нових држава са осталим државама. Ван споразума о преносу или разменом нота, нове државе су најчешће примењивале систем опције (може се констатовати да су у велико) мери преузети споразуми и конвенције које се односе на ваздушни транспорт, трговину, фискалне мере, мање уговори о екстрадицији)( 13 ). Y неким уставима нових држава, предвиВа се да Be бити преузети ранији уговори, уколико нису неспојиви са уставним одредбама и стеченом неза висношВу (Централноафричка Република, Бурунди и др.). У поменутим једнострашш изјавама, као и за вишестране споразуме, прихватају се сви двострани уговори уз услов реципроцитета, а да после протека одреВеног рока (годину-две, изузетно више), њихова важност престаје, сем уколико се измеВу заннтересованих страна другојачије не одлучи. Овај период служи обема странама за продужегье или измену постоје&их уговора (Тангањика, Уганда, Малави, Бечуана, Замбија, Лесото, Кенија, Гијана, Барбадос, Маурицијус, Свази, Руанда без одреВеног рока, Бурунди и др.). Полази се од потребе продужења постојеВих правних веза, али се при том тој чшьеници даје ограничени домашај( 14 ).

(12) The Effect of Independence on Treaties, International Law Association, London 1965; LJocumentation concernant la succession d’ Etats, Nations Unies, ST/Leg/ Ser. В/14.

(13) La succesion cl'Etats en matière de traités bilatéraux, A/CN. 4) 243; A/CN. 4/233 et et Add . 1; A/CN .4/232.

(14) Annuaire. .., 1969; vol. 11, pp. 54 —68; ТакоВе наш чланак; ~Нове државе и развитак меЬународног права после другог светског рата, Анали Правног факулгета у Ьеограду, 2/1966, стр. 26—36.