Анали Правног факултета у Београду

Уговори са новим државама о важности ранијих двостраних уговора а и других меВународних обавеза (Француска je са новонасталим државама под њеним утица ј ем приликом стицања независности или непосредно после, приступила закључењу нових споразума из различитих области у којима je обезбеђивала своје интересе) често су били отежавајући за нове државе. Различити су циљеви остваривани њиховим заклучењем, а у неким случајевима они представљају модерну верзију услова за признагье и стицагье независности. На ову чшьеницу je посебно указивао у свом мемоару проф. М. Бартош. Регулисање односа између нових држава, с једне стране, и држава-претходница и трећих држава, с друге, не исцрпљује се само у вези са даљом важношћу двостраних и вишестраШIХ споразума. ОдреЬен утицај неоколонијализма и неједнакости у скоро ослобођеним земљама се одражава у захтевима за посебним гаранцијама тзв. стечених права, концесија, уступања војних база, привилегисаним правима држављана државе-претходшще, олакшпцама за инвестиције, за рад извесннх предузећа и компанија итд. Ова поменута и друга њима сличиа питана о сукцесији јавних добара и дугова (положај странаца у вези са разним рестриктивним мерама, надокнада за извоБење јавних радова, последице у вези са землишним реформама, разни облици одговорности држава итд.) за нове државе и њихов економски развитак представљају најпресудније и најпрече проблеме. Y ствари, ово ће бити и најтежа облает за кодификацију нових правила о сукдесији држава и влада. 3. Из досадаппьег рада Комисије( 15 ) истичемо нека општа, начелна питана. а) Изрази „сукцесија” и „нова” држава. Комисија je усвојила, за почетак, да израз „сукцесија” означује замену једне државе другом у суверености на територији или у способности закључивања уговора који се тичу те територије. Y унутрашњем праву „сукцесија” има друтојачији смисао, означавајући пренос права и обавеза путем закона. Y прошлости, писци су често преносили, путем аналогије, појам сукцесије из унутрашњег права у меБународно. Битно je да нема аутоматског преноса права и обавеза, тј. да стара класична правила не одговарају садашњем стану и пракси држава. Овакво полазно становиште, по нашем мишљењу, у потпуности je прихватљиво. Извесне посебности у вези са старатељским територијама, стварањем и распадом савеза држава, окупације у време мира и др. могу да утичу на обим права и обавеза који се преносе, те као такие захтевати и допуну дефиниције. Чини нам се прихватљивим, да се сада не инсистира на давању опште дефиниције „сукцесије”, већ да се она, упоредо са напретком у раду Комисије, евентуално надопуњује. Израз „нова” држава означује случај сукдесије у коме једна територија која je чинила део неке постојеће државе постане независна држава. Дата je предност проучавању случајева у најпростијем облику а у каснијем раду приступити рашчлањавању и других, сложенијих појава (caвези држава, протектората и старатељске територије и др.). По нашем мишљену, заиста појам „нова” држава не може да се сведе на овај нај-

(15) Annuaire. . . , 1968, vol. 11, pp. Ill —231; Annuaire. . . , 1969, vol. 11. pp. 231—238; Rapport de la Commission. ... 4 mai 10 juillet 1910, pp. 30—37; Види и M. Бартош: Сукцеenje држава у стадијуму деколонизациие, МеВународна политика, бр. 444, стр. 19—21.

211

РАД YH НА КОДИФИКАЦИЈИ ПРАВИЛА О СУКХШСШИ ДРЖАВА И ВЛАДА