Анали Правног факултета у Београду

212

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

простији облик, а у доктрина и пракси појављује се у разноврсним ситуацијама (признање, пријем у одређену међународну заједницу, пријем у једну међународну организацију, употреба у смыслу промене унутрашњег класног, социјалног система и др.). Додајмо и то, као што су с правом истакли неки чланови Комисије у дискусији, да неке нове државе после другое светског рата сматрају да су само поново стекле независност, с обзиром да су je раније имале и изгубиле. б) Уговори о преносу и тзв. једностране изјаве. Права и обавезе из уговора државе-претходнице са новом државом неће бити примењиви измеВу државе-наследнице и једне треће државе самом чињеницом зккључегва једног таквог уговора о преносу. Супротно гледиште по коме такав уговор ствара, самим собом, уговорне односе измеВу државе-наследнице и трећих држава није сагласно са члановима 34. до 36. Бечке конвенције о уговорном праву (уговори не стварају за трећу државу ни права ни обавезе без њеног пристанка, итд.) нити je потврБено у потпуности у пракси држава. Неке примедбе на овакво полазно становиште не дираjy у основну мисао и суштину (да ове одредбе треба формулисати тако да оне не декуражирају сличне уговоре; да се изричитом сагласнош&у о новацији односно конвалидацији може потврдити оно што je уговорено у уговору о преносу; итд.). Слично гледиште заузето je и о једностраним изјавама од стране нових држава, а найме, да једна општа изјава ове врсте не би могла да има дејства да уговоре државе-претходнице учини важе&им измеВу државе-наследнице и треВих држава. Уговори државе-претходшпте са треВим државама неВе постати применљиви измеВу државе-наследнице и треВих држава осим у изричито предвиБеним случајевима, односно када на основу меВународног права независно од изјава страна могу да буду пренети аугоматски на државу-наследницу. в) Нове државе и уговори. Нова држава ннје везана уговором самом чшьеницом што je он био закључен од њеног претходника и био на снази у погледу територије у моменту сукцесије нити пак има обавезу да постане страна уговоргшца. Ово правило није апсолутно и може да трпи извесне изузетке ако je реч о уговорима који имају тзв. „диспозитивни”, „територијални" или „локални” карактер. Y савременом меБународном праву не постоји правило о наслеБивању уговора државе- претходнице од стране државе-наследнице, ни правые претпоставке у корист континуитета таквих уговора, мада се понекад показује да овај континуитет може бити пожељан. Начело самоопредељења се супротставља признавању правые претпоставке о континуитету уговора. Напомшьемо, да je Удружење за меБународноп раво (ILA), које такоБе врло активно ради на проучавању цраксе и доктрине о сукцесији држава и влада, полазећи од праксе држава, предложило опште правило да уговори у начелу остају на снази после независности, сем уколико нова држава иди друга заинтересована страна не изјави у разумном року да je уговор више не везује или се из других предвиБених разлога то може закључити. Даље, треба да постоји одредба елнчна члану 43. Бечке конвенције о уговорном праву, која би потврдила „дужност било које државе да изврши ма коју обавезу садр-