Анали Правног факултета у Београду

214

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

кодификацијом правила сукцесије у вези са тзв. стечении правима, треба да се изврпш конкретизација по ј единых начела и правила односно њихово туман ење у складу са даљим развојем међународног права и међународних односа. Нова правила не треба да доведу нове државе у положа] да се одрекну начела суверене једнакости, које важи за све државе. Кодификација правила о сукдесији треба да поспеши прекид економске превласти и убрза истраживање путева и средстава да се бар донекле ублажи економско заостајање у односу на развијене земље. Колони] е и друге зависне територије еманципацијом и добијањем независности не постају наследнице дојучерашњих господара у смыслу хгреузимања обавеза према њима. Напротив, ова еманципација представка негацију права ранијег суверена да на било који начин да]е печат привредном и политичном животу дојучерашње колони] е или зависне територије. Новоосноване државе извлаче сво]а права из начела сталне и неотућиве суверености над сейм привредншг изворгьиа и богатствами на својој територији. Ти извори и богатства деле правку судбину територије на ко]о] ]е настала нова држава и постају власништво новог суверена. Теорија тзв. стечних права, по известиоцу, лишена je правног основа а досадатьи преседани су противречни. Овакве полазне основе да]у нове тонове сложеном правном проблему тзв. стечених права. Познато je да европски колони, посебно британски а и друти, нису поштовали никаква стечена права у заузимању земље приликом колонизаци]е. Сада приликом деколонизације они истичу оно што сами нису поштовали. Не могу се признавати стечена права извесним компанијама основании у Африци током последних столећа путем којих je остваривана колонизација. Њихове привилегије су биле различите, почев од вршења функције јавне власти (регруговање оружаних снага, администрирања итд.) до различитих економских користи (сабирање порезе, економске концесије и др.). Такав je случај са Јужноафричком британском компанијом, октроисаној повељом крал>ице Викторије 1889; компанијама у Катанги; неким питањима француско-алжирских односа око петролеја; итд. На основу оваквих ставова у пракси новоснованих држава и у њиховој међународноправној доктрины, посебно афричке, јављају се и посебна гледања према одштети за разне рестриктивне мере или се са новим нијансама објашњавају неке постојеће установе међународног права (одштета не сме да доведе у питање политичку и економску независност земље; потешкоће да се класична теорија о одштети прилагоди садаппьим условима; слабости теорије о неоснованом обогаћењу с обзиром да се овде може поставити, с правом, питање ко се у ствари неосновано обогатио, дојучерашњи господар, који je вишеструко извукао корист са дотичне територије од износа уложених средстава, или нови суверен коме припада та територија; нове тенденције ка глобалном регулисању итд.). Насупрот оваквим гледнштима, ко] а су имала снажну подршку у Комисији (меВу њима и југословенског проф. М. Бартоша, како у начелу тако и конкретным осветљавањима појединих правних ситуација и односа), било je и других, доста изражених супротних мишљења. Y крајњој линији њима ce хтело да се заштите страны интересы на уштрб економске суверености новых држава. Истине се да треба следити политику која ће сачувати по-