Анали Правног факултета у Београду

254

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

рикције појма „друга судски акти”, које су унете у став 3, члана 1. поменуте Конвенције. Наиме, у томе члану речено je; „Израз „друга судски акти” не односи се на саопштавање и доставлање, ни на мере чувања и извршења”. Тиме je, очигледно, извршено дале сужење могуђности појаве проблема квалификације у вези са овим појмом, што иначе није учињено у другим Хашким конвенцијама које се односе на добијање доказа у иностранству (конвенцијама о грађанском судском поступку). МеБутим, сам проблем квалификације појма „друга судски акти” није елиминисан ни у Хашкој конвенцији од 1968. године, јер je питање да ли један акт спада у делокруг судова или je изван његових компетенција, оставлено да решава суд замолене државе (члан 12. поменуте Конвенције). Према напред изложеном, несумњиво je да о сваком од напред наведених правних појмова постоје различита схватања не само између разних држава света него и у оквиру земаља чланица Хашке конференције за меВународно приватно право. О томе, уосталом, сведоче не само напред наведене дискусије које су воВене поводом садржине појмова „акта инструкције” и „других судских аката” него и поводом појма „грађанске и трговачке материје". Y таквим ситуацијама, на међународним коференцијама којима je цил унификација правних правила у одреБеној правној области, решење je могуће или у селекционој рецепцији једне од постојећих правних садржина или у стварању новог (аутономног) појма, који би важно само за дату конвенцију( 16 ), или неунифицирати разошлите постојеће правке садржине, али предвидети решење проблема квалификације. Хашка конференција за меВународно приватно право доносећи конвенције које се односе на добијање доказа у иностранству нису меБутим поступите ни на један од наведених могућих начина решавања овакве ситуације. Селекдиона рецепција једне од постојећих правних садржина поменутих појмова од стране ове меВународне организације није вршена вероватно због тога да се не би умањио број држава ко je би потписале и ратификовале поменуте конвенције. Стварање аутономног појма, односно са аутохтоном садржином, није било могуће, jep се државе нису сложиле, каква би она требало да буде. Решење проблема квалификације поменутих појмова није дато на униформни начин, jep се, по правилу, сматра у свим државам да се он решава према lex fori. То, уосталом, јасно произлази из заклучка који je дат поводом дискусије о овом питању и на XI заседаььу и на другим заседањима која су се бавила овим проблемой ( 17 ). Наиме, у том заклучку je речено, да се проблем квалификације „граВанске и трговачке материје” и других наведених појмова не решава у тексту конвенције, него да je разумније препустити да га решава свака заинтересована држава онако како уопште решава проблем квалификащде. Самим тим оставлено je и дале да постоји нравна неипурност у одреБеном обиму у погледу примене ових конвенција. Да je то тачно, тре-

(16) М. Бартош, „Улога упоредног права у стварању меЬународноправних норми”, 1964. године, с. 15 и 16.

(17) О дискуснји, која je вођена на XI Заседању Хашке конференцнје види: » Actes et Documents «, t. IV, г. 1970, с. 94 и сл. Дискуспја о истом проблему вођена je и на X Заседању Хашке конференције за мекародно приватно право. Види, » Actes et Documents «, t. 111, г. 1965, La Haye, s. 78, 79 и 80.