Анали Правног факултета у Београду

255

ХАШКЕ КОНВЕНЦШЕ KOJE CE ОДНОСЕ НА ДОБИЈАЊЕ ДОКАЗА

бало би имати у виду да би на основу квалификације правые садржине појма „грађанске и трговачке материје” према lex fori, поједине земље биле на основу конвенције обавезне да поступају по замолницама страних судова да изврше „акт инструкции е” или неки „други судски акт” и када се односе и на материју породичног и радног права или на нека ограничења у вези са трговином хартије од вредности итд., док таква обавеза по истој конвенцији не би постојала и за друге државе ко je су изврпшле њену ратификацију. Исто тако, требало би се подсетити, да би на основу квалификације појма „акта инструкције" према lex fori, поједине земље имале да извршују замолнице у погледу извођења извесних доказа на својој територији, док то не био случај и са другим земљама, иако су и једне и друге ратификовале исту конвенцију која предвиђа њихову обавезу да поступају по таквим замолницама. Најзад, иста ситуација би била, када би замолницом било тражено да суд државе уговорнице изврши неки „други судски акт”, а суд замољене земље квалификовао овај појам према „lex fori”, и сматрао да није у гитану судски акт. Све ово, дакле показује да би на основу обавезе преузете истом конвенцијом, разне државе уговорнице биле обвезне да неједнако поступају у погледу поља (обима) њене примене, кадгод би се појавиле правно садржинске разлике поменутих појмова. На основу синтезе ових разматрања, намеће се већ раније поменуто основно питање, да ли je могуће елиминисати проблем квалификације од чијег решења зависи поље примене конвенција које се односе на добијање доказа у иностранству и ако je могуће, на који начин? А а ли je то могуће на основу постојећих теорија о решавању овог проблема или неким другим путем? Одговор на ово питање зависи од далзих разматрања и то у првом реду, да ли je Хаппса конференција за међународно приватно право у постојећим теоријама о решавању проблема квалификације могла наћи пут да и перед разлике у правној садржини наведених појмова, државе уговорнице у једнаком обиму примењују конвенције које се односе на добијање доказа у иностранству. Као што je већ речено, Хашка конференција за међународно приватно право иако у текстовима Конвенције о грађанском судском поступку и Конвенцији о добнјању доказа у иностранству није решавала проблем квалификације појмова „граВанске и трговачке материје”, „акта инструкције” и „других судских аката” ипак je то посредно учинила, jep je после дискусије закључила, да je разумније препустити државама уговорнидама да га решавају, како то иначе чине. То значи, имајући у виду праксу држава утоворница, да ће проблем квалификације ових појмова бити решаван од стране суда сваке државе утоворнице, према „lex fori”. На тај начин само je одржано непромењено постојеће стање са свим оним разликама у садржини наведених правних појмова, које су већ изложене. Да je ова међународна организација, уместо прихватања „lex fori”, односно прве варијанте тзв. „догматске теорије”, прихватила гьену другу варијанту, по којој би проблем квалификације ових појмова требало решавати према „lex causae”, не би се више постигло, осим у оним случајевима, када би се као „lex causae” примењивао закон који je универзално прихваћен, jep je то у меВународном приватном праву само изузетна ситуација.