Анали Правног факултета у Београду

256

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТБТА

Према томе, ни у овој теорији односно, њеној другој варијанти, није могао бити нађен пут, који би дао задоволавајући одговор на поставлено питање. Слични резултати би уследили и да je Хашка конференција прихватила у тексховима конвенција које се односе на добијање доказа у иностранству решења проблема квалификације, које нуди било која од теорија чији циљ није елиминисање овог проблема, него његово решавање или негирање. При томе мислимо и на теорију „екликтичку” и на теорију „релатнвитета квалификације” Американца В. Кука (W. Coock-a), Нојнерову (Neuner)-OBy теорију „негирања правних појмова”, теорије италијанских правника Аго-а, Баладоре-Палиериа, (Balladore-Pallieri-a) и друге ( 13 ) Обо из тога разлога, што се, у случају негирања проблема квалификадије и гьеговом заменом новим проблемой (као на пример, код Нојнерове теорије), који треба да решава суд земле у питању или своБењем квалификације правних појмова на њихово тумачење од стране суда земъе пред којим се питатье поставла, тешко може претпоставити да би судови разних држава поступали на идентичан начин. Међутим, ситуација би била другојачија, да je Хашка конференција прихватила једну од двеју теорија којима je цил не решавање или негирање проблема квалификаlције, него његово елиминисање. Такие су теорије, теорија „аутономних појмова" и теорија „проширивања правних појмова”( 19 ). Наиме, да je y поменутим конвенцијама била предвнБена обавеза суда сваке државе уговорнице, да je приликом примене конвенције која се односи на добијање доказа у иностранству обвезан, да појам „граБанске или трговачке материје” схвати не само како je то предвиБено према праву иегове земле, него и према праву суда државе која моли, концепцијске или друге разлике о његовој правној садржини биле би елиминисане. Исти би резултат био постигнут и у погледу појма „судски акти”, да je у поменутим конвенцијама садржана одредба ко ja би обвезивала суд замолене државе да овај појам за сврху конвенције схвати не само према своме него и праву државе молиле. Најзад, тако би било и са елиминисаием проблема квалификације „акта инструкције”, да je по поменутим конвенцијама суд замолене државе био обвезан да га схвати и у иеговом франдуском и у енглеском правном значеиу. Према томе, нема сумвье, да би овакво проширивање поменутих појмова представлао теоријски могуБи пут за елиминисаие проблема њихове квалификације, а самим тим и за стварање једнакттх обавеза држава уговорница у погледу пола примене Хашких конвенција, ко je се односе на добијање доказа у иностранству. МеБутим, то би био и практично могућ пут само у случају да je измеБу држава учесница Хашке конференције на одговарајућим заседањима, када су доношене поменуте конвендије, постигнута сагласност не само о једнаким обавезама о примени конвенција него и овако широком полу ииховог примењивања. Наиме, ако би сагласност била постигнута о примењивању конвенција у мањем обиму, односно да се поле њихове примене не односи на поједине материје које су обухваћене поменутим појмовима

(18) О овим теоријама види код Fr. Riganx, » La Théorie des qualifications en droit international privé, Paris, 1956, s. 181 i si;

(19) Fr. Rigaiix, cp. cit.s. 214 i sl.